Наша књижевност

392 _ - | Књижевност

живи као птица, лети као лептир, зуји као бумбар, гледа као стршљен, пије као жаба, и тако даље. Знали смо и рибе, али рибе нисмо бројали у животиње, него у рибе. -

И гусеница је животиња. Кад сам је видео први пут, не знам. Колико се сећам, знам три врсте гусеница: длакаве, светлоцрне и светлориђе боје, које су се свијале у спиралу чим их додирнем траз-

ком: голе, зелене, које су ми се чиниле врло прљаве, и такве које ·

су имале на сваком прстену космаљу брадавицу. Ове последње су ми се чиниле најзанимљивије и најсмешније; потсећале су ме на тету, која је имала по бради баш такве брадавице. Гусенице су биле штетне: мама се жалила да су јој обрстиле купус, отац се у пролеће јадао због младих садница. У школи су ме научили још и ово: из оваке гусенице излеже се лептир. МИ закључујем да је учитељица која нам је то објашњавала имала свакако „одлично“ из педагогике, јер је том приликом испричала и лепу и корисну поуку:

„Погледајте, дечице моја, као што је у наизглед ружној гусеници скривен леп лептир, тако је и у ружном човеку скривено добро срце. Лептирићи су ипак дивни, зар не, дечицер“ рекла је и пљеснула рукама. - р

С тиме смо се сви слагали.

„Тако је, тако је!“ викали смо. „Сви су лептири красни, само не ноћни лептири.“ -

То је било све што сам тада знао о гусеницама. Доцније се мој живот, јер сам тражио живот, тако изокренуо да сам се с гусеницама поближе упознао.

Месеца априла 1930 довели су ме из копарског затвора у рим“ ску тамницу Кезшпа Соец. Тродневна вожња без хлеба, воде, спавања и без цигарета прилично ме је ослабила. А поврх свега тога још су ми и руке омртвале, прсти отекли и помодрели. Кад су ме пспрегли, што ће рећи кад ми је карабињер скинуо лисице, из зглавкова је попурила загнојена крв. Више дана нисам могао мрдати прстима. Рапаву дрвену кашику, која ме је гребла по устима, узимао сам длановима, а хлеб сам дробио коленима, која су за тај посао била довољно оштра.

Па ипак ми ни сва замореност ни сви болови нису сметали да одмах не разгледам своје ново пребивалиште. Хапсенику је промена ћелије као слободном човеку путовање у непознат кра | Све му је ново: прозор, под, полица, врата, кревет — И убије најмање недељу дана пре него преброји све преградице у мрежи и протумачи све записе које су његови претходници ексерима, иглама или ноктима урезали у зидове и у оквир од прозора.

Ћелија у римској тамници у поређењу с ћелијом у Копру била је прави ормар: три-метра дуга, два метра широка, два и по висока. Њена унутрашњост није била занимљива, као што на први поглед пије била заннмљива још ни једна ћелија, ма да сам их обишао већ читав низ. Таваница у луку, тле од цемента, који је зидар незграп-

пао а а.