Наша књижевност

Русеница ) 393

ном руком само зидарском мистријом изделио у доста неправилне четвороугаонике, зидови окречени кречом. У углу се налазила мала полица и на полици крњави крчаг за воду. Поред саме полице била су ексером усечена у зиду два стиха старе песме: Тамо за гором звезда сја, Ај, како јарко се блиста. Испод та два стиха неко је у праведном гневу, што је било очигледно по широким потезима великих слова, јетко додао:

КЛИНАЦ, НИШТА НЕ БЛИСТА

Кроз креч још су се познавали написи и разни цртежи. Написи су били као што су били тада написи по ћелијама:

УРА ШВЕВТА, НОСЕМО ЗзУОВОро, МУ ГЕММ, ЗЕОМАМ МА РАМ, · А МОЕТЕ-Ш, КЕ

и тако даље. Баш претераних пртежа није било. Видео се само још“

овлашан пртеж који је требало да претставља голу раскорачену пр-

сату жену. У том тренутку је по цртежу пузила пљосната, изгладнела

стеница у лову на крв. -

Напустио сам подробно разгледање своје ћелије. Времена ће бити још и на претек, рекао сам сам себи и пришао к прозору. Прозор је био још прилично велик, с решетком и мрежом,'а на спољашној страни преграђен неком врстом степеница од мутнога стакла. Ту преграду у Италији зову вучје ждрело и стављена је пред прозор зато да хапсеник види само уске појасеве неба. Кад сам се подигао на прсте, извио врат и погледао што се више могло налево, ухватио сам врх брега Баниколо, где се налази Гарибалдијев споменик. То је био сав мој широки видокруг. То је збиља био широк видокруг у поређењу с прозором у Копру, који ми је пружао само парче сивог зида. | 5

Али то је било нешто још више. У близини се налазио комадић живота. Под прозором је растао дивљи кестен. Морао је бити доста дебео, стар и висок кад су његове гране допирале до другог спрата. У своме растењу к сунцу из таме тамничких дворишта потерао је један изданак поред мог прозора. Тај изданак био је жив, свеж као у мају. На њему је било двадесет и четири већ разлистала листића, а четири су била још учаурена у тамнориђим смолавим пупољцима. Кроз неколико дана и они ће се насркати сунчанога сока и разбити тамнориђи омот, као пилад љуску, и отворити се. И отворили су се. Били су мали, светлозелени, слични полуотвореним дечјим ручицама. Окренули су се сунцу као дете к ма јци. Свакога јутра било је у њима неколико росних бисера. О изласку сунца, кад сунце нисам видео, у сваком од тих бисера разгоревало се малено, ситно сунашце. Првог маја сам та сунашца пребројао; набројио сам их педесет и седам. Е |

"Листићи су расли невероватном брзином. Сваког јутра су бивали шири, њихова зелена боја тамнија. Посматрао сам их свакога 5 Књижевност