Наша књижевност

ПИ

о | ___ -__ И И Књижевност

дана, знао сам свакога посебице, Када би их покидали и ставили ми их на сламњачу, тачно бих знао да кажем којим су редом расли на изданку. С њима сам доживљавао и своје пролеће: стару крушку гред нашом кућом у Толминском, липу за појатом и оца, који сад у пролеће врелом водом полива стари дрвени плуг да не климају

раоник и цртало. И о својој будућности расправљао сам с њима.

Био сам тврдо уверен да Пе они пре проживети свој век и отпасти вето што ћу ја бити пуштен из тамнице. Е -

Као свакога јутра тако сам и петнаестог маја о изласку сунца крадомице скочио из кревета да посматрам малена сунца у бисерима на мојим листићима. Било је златно јутро, како се каже. И тог златног јутра одмах сам приметио да се лист који је само вршком

гледао испод мутнога стакла стресао благим неуједначеним дрхта-

јима. Сви други су мировали на сунцу. Узнемирио сам се. Да је дунуо ветар, сви би се заљуљали, закључио сам. У чему је разлог, искрсло је питање у мени. Сасвим сам заборсвио да сам пре времена устао из кревета. Пропињао сам се увис и испружао врат на све начине да бих могао видети цео лист и открити- узрок његовог немира. Био сам се толико занео да нисам чуо кад су се отворила врата. Ушао је хапсанџија Цезаре, ставио ми руку на раме и скоро молећи рекао да легнем. -

Ја и Цезаре имали смо своје рачуне. Живели смо у комбинацији, како смо тада говорили у затвору. Кад су ми послали од куће велик комад сира, молио сам Цезара да ми га исече. Цезаре се осмехнуо и однео сир. Вратио се тек после доброг сата. Цев комад ми је исекао на ситне коцке. То ме је просто некако“ радовало. Одмах сам сео на кревет и почео одгонити бескрајну досаду тиме што сам покушавао да коцке опет саставим у комад. Мучис сам се цело поподне — и кад сам предвече саставио коцку до коцке, недостајала је скоро половина комада из средине.

Још док сам се после подне бавио тим послом, Цезаре је више пута погледао кроз прозорчић. А кад сам ствар свршио и кад је на средини мога кревета зевала велика рупа у комаду сира, отворио је враташца и упитао ме шта радим.

„О, ништа“, рекао сам, „само се чудим, пошто нисам знао да коп вас сир има исте особине као камфор; чим дође на ваздух, излапи.“

Цезаре је ћутао неко време, а затим је упитао:

„Да ли ћете ме пријавити“

„Не знам“, слегнуо сам раменима.

„Отворево ћу вам рећи да немате рачуна“, рекао је. „Постићи нећете ништа. Увући ће вас у подземље, јер сте се усудили да државног службеника сумњичите за крађу. И ја ћу свакако бити сведок, односно мораћу сведочити против вас. Кад за вама залупе врата, мене ће позвати у канцеларију и откинути ми половину плате. Тако раде у таквим приликама.“ Е

"ћутали смо обојица.

поља алиа