Наша књижевност

Гусеница | 395

~

„Купићу вам сир“, прекинуо је затим, Цезаре непријатно ћутање. „Знате, имам троје деце и жену. Помислите. Биће вам захвални.“ |

Нисам га пријавио, јер нисам ни намеравао. Знао сам да смо обојица сиромаси. Отада.смо живели у комбинацији.

Тако ме је и петнаестог маја Цезаре само опоменуо. Климнуо ми је главом и отишао, а ја сам опет положио своје кости на сламњачу. Загледао сам се у прозор и нестрпљиво чекао кад ће там· вичКО звоно својим напрелим и реским гласом да пресече јутарњу тишину и отегнуто гукање голубова, које ме је још из затвора у Копру мучно потсећало на јечање затвореника које су мучили.

Кад је зазвонило у седам, одмах сам скочио на ноге и пришао прозору. Лист је још увек подрхтавао, али разлог томе још нисам

могао открити. Пошао сам на свој свакидашњи пут, што ће рећи да сам корачао по ћелији: четири корака од прозора до врата, четири корака од врата до прозора. Скоро увек сам се заустављао код прозора и гледао у лист. Тако сам ходао цео дан. А нарочито сам заоштрио поглед кад је при прегледу ћелије тамничар ударао "комадом гвожђа по решеткама на прозору. Нисам ништа видео. —

Дан се нагињао к вечери и у први мрак сам видео шта је. Иза мутнога стакла показала се глава гусенице. Најпре рило, затим два пршљена, која су чинила снажан потиљак, и три пара оштрих вогу. Прибио сам главу уз саму мрежу и још данас знам да ми је срце гласно ударало. Гусеница је мотала својим рилом и гризла и гутала, гутала. Лист је просто нестајао. Кад се смркло, показала се сва. Задњим, дебљим ногама држала се на оглоданој петељци.

Сада је било више живота пред мојим прозором. Али с тим животом дошла је и борба: гусеница је свакако била више жива нето дрво: имала је рило, имала је ноге, укратко, живела је, како се каже. Посматрао сам је два дана. Упознао сам је сасвим подробно. - У

Кад је свршила с првим листом, повукла се на грану и преко изданка као преко моста упутила се к другоме листу. Учинило ми се да он дрхти пред судбином која га је чекала. Скупио се сам у себе. По свему се видело да је желео да буде мален и невидљив.

Било је вече. Небо је било црвено и нисам знао где залази“ сунце. Како је човек несигуран и како је потпуно изгубљен кад се покидају све његове нити с природом!

Пропео сам се увис и пиљио у гусеницу. И као што се понекад деси кад човек држи оловку пред самим очима и гледа на удаљени брег да се оловка просто наједном одмакне и израсте у огроман стуб на удаљеном брегу, тако се тада удаљио од мене кестенов изданак. Преко Гарибалдијевог споменика на врху Баникола полегло је дебело стабло с дванаест широких листова, који су били као зелени чаршави. По цвету је пузила велика препотопска животиња и прождирала те огромне листове. Тада сам видео како је

5ђж