Наша књижевност

996 - 5 Књижевност

велика свака ситна и незнатна борба. У мене се зарило питање: гусеница ће прождрати све лишће и шта ће бити затим. Где ће бити после тога живот кад буде крај једном животу Један сам не живи. Сад још има времена. Треба се одлучити: гусеница или дрво. Обоје не могу имати, јер ту живот гута живот.

И одлучио сам се за дрво. Зашто, сам бог зна. Питао сам са"мог себе о томе, одговора нисам нашао у својој памети. Али ми се чинило да је срце знало одговор, само га није умело претворити у речи. - -

Ишчупао сам из сламњаче неколико сламки морске траве и оплео мален бич. И тим бичем сам стао диркати гусеницу. Нисам успео да је померим, јер је била“ предалеко и држала се врло чврсто. Добро се ухватила оглодане петељке.

Док сам се бавио тим послом, отворила су се врата. Али сада није био Цезаре. Био је то надзорник нашег одељка, права здепаста неман.

„Ахај“ узвикнуо је с неописивим задовољством и накостре шио на мене своје космате црне бркове. „С киме сте разговарали»

„Разговараог Ни с ким нисам разговарао“, одговорио сам несбично тврдо. „Терао сам гусеницу. Једе лишће. Једе дрво!“

Раскорачио се тако да су потковане ципеле зашкрипале по

цементираном тлу, упро лопатасте руке у снажне бокове и нагнуо се тако ниско нада ме да је дунуо у мене свој дах засићен оштрим задахом лука. о : ____Дрски сте, дечко“, констатовао је и истурио браду по. Мусолинијевом узору. „А и сувише сте млади да бисте вукли за нос старе људе. Пусеница! Ха! Ви сами сте гусеница која гризе и наједа државно дрво!“ — повикао је. Сама чињеница да му је пала на памет тако дубокоумна мисао толико га је потресла да ју је двапут поновио и својим дебелим кажипрстом убадао у мене, као ца. је хтео ту мисао да ми утера у главу. „Тако!“ закључио је, затворио врата и отишао.

Вратио сам сек прозору и стао гледати гусеницу. Учинила ми се сасвим налик на дежмекастог начелника одељка који је малочас напустио ћелију. Тако сам је замрзио да бих је смрвио. Пропео сам се увис, ухватио се за решетке на прозору и стао дувати свим својим јадним плућима. -

"Тада су се врата опет отворила — и начелник одељка је саставио извештај о моме преступу. У извештај свакако није заборавио уписати своју дубокоумну мисао о гусеници која нагриза државно дрво.

Већ после подне ме саслушао заменик управника, дежмекаста људина с густим и као чађ црним зулуфима, који су као катраном премазани окови бранили да крв и маст не би разнели његову надувену главу. Кад сам и њему споменуо гусеницу, он се невероватно распалио. Сва му је крв јурнула у главу, колутао је очима и гутао

.

~