Наша књижевност

Музички преглед а Е 423

денковића (у извођењу Наде Борђевић-Коцић). Парту флауте Маринковић је доделио интонационе структуре које заиста природно одговарају специјалним особеностима ове „виолине“ међу дувачким инструментима, док по стилским својим одликама, нарочито карактером мелодиске грађе, ова рапсодија неприкривано следује импресионистичком начину изражавања. Раденковићеве етиде за. клавир одликују се беспрекорном, управо акуратном чистотом композиционог слога, не посежу ни за каквим виртуозним блеском а неусиљена лакоћа којом · протиче њихов тонски садржај даје озбиљном тонусу уздржаног расположења ових етида једну уверену но ненаметљиву одређеност, која би у језику логичкопојмовних, говорних формулација отприлике, и можда понајвише, одговарала течном и свежем објективно-наративном стилу дескриптивне (а не експресивне) прозе. Заслуживале би ове скицозне минијатуре да буду чешће на програмима наших пианиста. = -

Неколико дана после концерта у организацији Удружења репродуктивних музичара Музичка академија приредила је вече композиција студената ове Бисоке школе који су се првенствено посветили изучавању технике компоновања. На овом другом концерту изостали су у програму већ квалификовани познаваоци ове технике а осталим већ поменутим младим снагама прикључена су камерна дела још неколицине. Тако је Дејан Деспић приказан Баладом за клавир, датом у одмереним, озбиљним мелодиско-хармонским покретима блиским стилу Мусоргског. Ламбра Димитријевић се претставио духовитом, у декламативном стилу датом соло песмом „Страшило“.-Три соло песме са поетском тематиком из дечијег света, на текстове словеначких песника, врло суптилан садржајан рад Златана Вауде, готово су нас зачудиле једним помало горким, местимично туробним акцентом, скоро би се могло-рећи морбидним призвуком — у материји која припада свету дечије ведрине. Било би веома занимљиво поближе упоредити емоционални потенцијал интонација ових песама са упадљивом, скоро хуморескном лакоћом трију соло песама Драгутина Гостушког, који је на песничком материјалу двеју познатих невеселих песама Ђуре Јакшића („Још“ и „На ноћишту“) показао антиподну страну исте смелости у односу на дух третираних песама коју видимо и у Ваудином углу гледања. Чини ми се да су прави унутарњи услови за новине у нашој музици баш у песмама ове двојице. Поменуте Ђурине стихове-навикли смо да видимо у носталгично-романтичној полусенци туге и чежње а Гостушки, првенствено ритмичким и мелодиским средствима, тражи и налази у њима здраву и трезвену страну типично националног осећања дерта. Фантастичне слике света бајки у изврсно одабраним словеначким дечјим песмама које је обрадио Вауда садрже, разуме се, и неизоставну дозу крепког хумора а млади композитор, не задржавајући се на сликовитој површини тих слика и копајући до дна њиховог скривеног унутарњег садржаја, открио је у њима пригушене акценте језовитости и ужаса, које ми одрасли тако лако превиђамо у интимном свету дечије маште. Није новина музичког израза у овом или оном типу формалног обликовања, већ у подударању употребљених изражајних средстава са аутентичном новином погледа на свет, новином основног тона расположења једне генерације која живи и развија се у сасвим измењеним условима друштвене стварности, гене, рације коју су нужно формирала искуства, сазнања, доживљаји и утисци какве је историја последње деценије сваком наметала. Дух те нове, ако хоћете тек