Наша књижевност

Одлука 569

јача од свега. Јача чак и од жеље за храном. Они не учествују више у јединим разговорима који се овде воде, о јелима и инвазији. Раде или седе пострани. Мршави су и лице им добије израз као у неке птице. Не боје се више довољно бола да би му се уклаг њали. Не склањају се доста брзо испред бича есесоваца и том спорошћу изазивају нове ударце које подносе тушо. На лицу им се бол оцртава као махинајно, као да само глуме. Док једног дана не падну под ударцем. Стражар удара даље. Ако ипак не устану и ако се то десило у логору, пуштају унтершарфиреровог пса ву-

"јака. Ја сам као дете — то је било, тако ми се сад чути, веома, веома давно, пре векова можда, — мното волео шсе. И изнад свих

врста вучјаке, оличења снаге, храбрости и племенитости. Али ово није пас из мог детињства. То није ни курјак, каквог сам га до сада замишљао. Познавао сам вука из зоблошког врта, олињалот, - беднијет од пса, мршавог, и оног из бајке, страштног, са пламеним ноздрвама, али са којим се може преговарати, чак убеђивати га. Ипак, када сам ову звер први пут видео, оживео је страшан један детињи сан, визија баскервилеског пса оних ноћи када сам се будио од сопственог крика, или од меког стиска мајчине руке. Мајчине руке — само две речи — тај појам више не постоји. Како је топло било заспати ознојан, окренут на друту страшу погле таквот сна.... - = .

И вучјак дојури великим скоковима, мукло и ретко урлајући. Ако би у палом још било живота, пас би та дигао последњи пут. Изнакажена тела су бацали у бункер. До јутра би и последњи дашеак живота изветрио кроз ране.

Наш: је логор машти, и нема сопственог крематариј ума. Лешеви се стављају у вреће од хартије. Свако преподне долази камион који те вреће вози у градски крематоријум. Затим хартија и њихова садржина пролази као светли бели облак дима кроз високи пимњњајк, облак који мало још плива над Матдебургом, док га ве"тар не разнесе. - = 5

Бомбардовања су честа, грађани Магдебурта гину, и рематоријум ради дан и ноћ. Ноћу се виде варнице изнад димњака. и лешеви Немаца, претворени у дим, жртве напада: који мени доносе ретки сан и одмор, пролазе кроз исти димњак као затвореници, Броз који ћу вероватно проћи и ја. И ако се тамо радници случајно забуне, а зашто се то при журби и великом послу не би могло дотодити, могу се збити и чудни случајеви. Можда ће се заменити прах сина есесовца који јуначки коље на истоку са прахом Чивучета из Вајрштаве кога: је баш тај есесоваш тукао и послао овамо: и чије је родитеље сам убио. И у сребрној урни ће породица чувати своје проклетство док иштта свога може сачувати. И кољач кад дође на отсуство плакаће над пепелом своје жртве док је пепео њетовог сина са осталим жртвама разнесен од ветрај

У последње време и сам постајем музулман, ;

8 књижевност