Наша књижевност

= 570: — ~ - о КЕњижевноср

Дубоки понор “у стомаку, у који залотаји падају као усамљене капи у исушено море, више тако не завија, само знам да постоји. Ни ударци каблом више нису страшнији од напора да се пред њима склоним. Само бих сна желео, тако дубоког да ме ни један ударац, ни један крик, па ни сопствени, не може више вратити у логор. И воља се скоро угасила и слике. које почарава свест све су блеђе и разливеније. Негде на дну мозта још светли последња, јасна тачка нагона за животом. Ја могу да ушравим поглед својих од неспавања црвених очију трема унутра, и онда видим да та ташка има облик девојке. Она нема лица, не може га имати, јер ја из близине никада нисам видео лице девојке. Као мали гимтазијалац сам једанпут у мрачној улици пољубио девојку која је. ита "поред мене невешто у образ и побегао од стида. Мрзим је због тог стида још: ичданас. Не знам зашто се стидим, да ли што сам је додирнуо, или што је друкчије нисам знао пољубити.

Али девојка без лица у мени има голе груди из стричевих француских књига које је било забрањено вадити из његове би= "блиотеке и које сам увек вадио кад никог није било у стану и тледао их дуго док би вече већ падало и све је постајало све мрач= није око мене и све врелије у мени. И та бела прсе која знам само са франтуских фотографија у боји још ме увек држе у животу, јер како да умрем а да нисам миловао такве груди и губио се _у њима. - -

У ноћној смени лропатту сад већ врло брзо. Сна нема и не може да га буде, а не може више да се живи без њега. У ноћној смени као да га више никада неће ни бити. Док нису завели нахт= штихт,- док смо још сви радили по дану, учинило ми се јелног дана да се више ништа страштије не може догодити. Командант стра= же је открио два логораша како разговарају на клозету и за-

бранио нам да идемо на нужду. Скоро сви смо имати дизенте-

рију, и ја такође. Кад је објављено да не може више да се иде, почело је да ме тера. Почео је бол од доле и ширио се према гру· дима као да ми колац забијају у тело. То су се мишићи грчили од нашторја! воље да се одупре. Тада сам још осећа нагон за чистоћом. Стид и понос. У муци сам измишљао муке мучитељима. Када ми је рад био неиздрсжљив, чинио сам место тако као кажњеници на једном далеком тропеком острву из старог француског филма који ми је остао у памћењу: замишшњао сам да су под пијуком главе најомрзнутијих стражара и ударао по њима. Сада је и то било машо. Замишшљао сам живо и природно како их храим маесним јелом, напајам рицинусовим уљем, затим их затва_рам у кавез од осамдесет сантиметара у кубу у који само зпрчени у клушче могу да се сместе, вешам (их са главом надоле да се Нашпињу као ја сада, док им све не потече на главу, преко липа, остављам их тако на хладноћи, на врућини, све прљавије, у кавезу у којем не могу ни најмањи покрет да учине, у болном паозно аоа у док не полуде и угину. Али јасна мисао. на њихове

а шљаљеднивануни ин