Наша књижевност

571

муке само је кратко задржала слом отпора, понос.се сломио као пренапрегнути лук и остао је само стид. После рада марширао сам у логор са чакшширама блатом залепљеним за ноте и блато се од корака одвајало мало помало и падало "остављајући иза мене траг. - | · Сада ни то више не би било страштно. У Ја поноса више немам и не требам, а не знам више ни за " стил. Више немам снаге да се одушрем јер. знам да то не шомасе. Сад бих само још желео да спавам. - У Ових дана је стигла заповест од управе фабрике и Гестапоа да се попитшу сви болесни логорашти. То је тшрочитано на апелу. Старешшине барака су добиле налоге да спреме спискове свих оних који ће се сами пријавити као неспособни за рад, а и овлашћење да убележе и по сопственом нахођењу све које сматрају неспособним. О судбини пописаних није речено. ништа, сазнало се само да ће некуда бити транспортовани. У логору се вести најпре сазнају на клозету — латрини. Ту се прича о уснелим атентатима на Хитлера, да је почела инвазија, да ће амерички падобранци ослободити најстрашшније лого"ре смрти, да ће нас Црвени крст ставити под своју специјалну заштиту, да ће се и Јеврејима дозволити примање пакета и тако даље. Зато све неосноване, лагане вести у логору називају латринским вестима. = 8 о Наш: логор није био грађен за концентрациони, био је намењен породицама чији су станови настрадали приликом Сом= бардовања. Због тога није имао уобичајене логорске латрине, од бетона изливене ровове са предама преко којих се чучи. Ту су били нормални лимени клозети, само су дрвени зидови кабина уклоњени тако да је остао ходник са осам шоља. Таква нузника имали смо два. Било нас је хиљаду и четири стотине. Шоље су увек биле препуне и запушене. Тада их је требало чистити. Иепред сваке шоље је вечито стајао ред, јер за затађивање ло-. гора на друтом месту следила је смртна казна. Сваки који је најзад доспео да чучне имао је пред собом десет или петнаест коћи су га пожуривали и псовали. Скоро сви смо имали вечити „пролив од водњикаве хране, Страгкари су све људе потребне за неки ванредни посао увек узимали одавде, ту је увек било доста на броју. Ја сам једном, док још нисам потпуно био изгубио понос, дао целу порпију хлеба, најдрагоценије што се има, једном пољском Јеврејину да ми пред шољом уступи ред. И тако се с фантастичним сновима о јелу, о сарми са белим хлебом и о масти која цури низ браде мешала и слика мелог клозета са каљевим плочицама на зидовима, белим и чистим, са врелим цевима централног грејања, млечно белом светлом кутлом над сијелицама и бело обојеним, тлатким вратима. -- 8