Наша књижевност

Одлука 575

Изненаца — да ли изненада, да ли она није већ неколико сати тињала у потсвести и само натло избишта на површину, као кад се у замраченој сали одједанпут упале стотине јаких сијалица — сине мисао: још могу да бирам, још могу да се одлучим, између сигурне и и Еру вероватне Си рти

На команду „Мајртш", на коју су другови искорачили што чвршће левом нотом, да би удобровољили стражаре. који често, шале ради, бију каблом кота дохвате од колоне која пролази т0ред њих, ја сам олабавио све мишиће и скљокао.се на земљу. Колона је иптла преко мене. Држали су корак, нису се усудили да кваре корак прескачући шреко мог тела. Али ипак су и пазили. Ни један ми није стао на Јолу тешком дрвеном ципелом. Хвала им!

Приљубио сам се Уз земљу и хтео да постанем у њу. Свест се мешала са бесвешћу од страха и узбуђења. Гризао сам земљу“ и гтутао је (да би ми стварно што више позлило. Дрхтао сам. Држтао сам ствајрно, миптићи су се сами трзали, али нешто свесног је било и у томе, знао сам да је то добро и да ја то и хоћу. По"текла ми је пљувачка. Прво сама. Затим сам стао да је прим из себе, из својих жлезда и земља под мојим лицем које се трзало постајала је блато. Очи су ми се од њега залепиле. Али зато се цела кожа придружила ушима. Слушао сам и кроз поре. И видео сам, боље рећи знао сам шта се догађа са већом 'сигурношћу нето кад бих заиста гледао.

Одјекнула је команда:

„Наше

Колона изнад мене је стала. ето је стао на моју руку. Сигурно је мислио да је са мном и онако готаво и да се не исплати ради мене извући батине кад се поквари ред, боље је стати како је команда пала. Разум је знао да би то требало физички да ме боли, живци витле нису преносили бол.

Чуо сам тешке кораке дебелог човека. долазио је командант страже, унтерофитир Вермахта, тосподин бот, господар над животом и смрћу У његовој је руци мој живот као што никад ни у чијој човечјој вољи није био, чак ни у вољи мог опа кад ме је зачео.

„Масћћ Р1аћх даје -

И притисак са руке је нестао. Ред у колони се покварио. Око мене се створио крут.

„Отустио сам све мишиће. Наде виште нисам имао, мислим, | ни много свести, сигурно ни мало страха. Трзао сам се и даље. Само сам знао да треба опустити све миштиће, олабавити жиле и живце, јер онда ударци мање боле. И чекао сам први ударац.

Чекао.

И тада је дебели Баварац пљунуо на земљу, сажаљиво ме је гурнуо чизмом у слабину и полугласно наредио: