Наша књижевност

за

и а ННИИРЕррРЕ на венц

ПИ ка

ДМ НИ И РИГЕ ет са пп мори ју

576 – 5 5 — Књижевност

„М/евгавеп!" и - ~

Ако се не варам, чак је промрљао за себе нешто као:

„Аттет Камгр5.“ ·

Мислим да сам после тога заиста изгубио свест.

Знам да сам седео у логорској амбуланти целом својом те-= жином наслоњен на зид иза клупе без наслона. Очи су ми биле још затворене и нисам знао чија је рука на мом пулсу и чији ме поглед фиксира тако оштро да га и кроз затворене капке осећам. о -

Бојагкљиво сам отворио очи. -

Преда мном је био логорски лекар. Он ми је мирно и брзо намитнуо да разуме, да будем само миран и ја сам опет затворио очи. Опет сам дрхтао. Сада тихо, једва приметно, као да стресам нешто са себе. Суза нисам имао. Е

Лекар ми је дао мало горке, топле кафе и хлеба са маргарином. Кана је са жагором, уз гласне команде, у двориште умарштирала дневна смена, лекар ми је на рђавом немачком језику —

био је Белгијанац —- објаснио да за време апела не смем да бу= дем у амбуланти. . Апел. ; -

То је срамота. Сви логораши стоје у строју. И они повлашћени, шефови барака и њихови посилни, кувари, бербери и кројачи који раде за стражаре, чистачи логора. Сви, сви. И лешеви су поређани на крају реда. Долази сам командант и дежурни пред њим пребројава и рапортира. Сва унапред стремљена мучења и казне изводе се пред апелом. Онда ашел може да потраје и неколико сати. На апелу се цело време стоји у ставу мирно. ·

Апел је оно што ће преживели логораши, ако таквих буде било, најдуже поново преживљавати у сну. Вероватно целог лаивота. 5

Ја сам утрчао у редове оних који су дошли и покварио за тренутак колону. Стражари су били умарни, забављени својом опремом и оружјем које такође мора да буде у реду на апелу. А колона је већ и онако требала да стане и да се на команду „На лево!“ претвори у петоредни фронт за апел. Тако ме нису одмах шриметишти., Тек када је неко од њих после неколико часака приметио жомешање, викнуо је:

„а Еве! Те бећуетлећии де!"

Али ја сам већ био на средини колоне. Логораши око мене тунђајући су исправили ред. Све је у реду. Ако је Баварац заборавио да ме избриште из броја изашлих из логора, мора да се на апелу појави вишак од једног човека. У таквим случајевима није добро стајати на крају колоне јер се тамо најлакше страда. Та ми смо за њих само бројеви, комади без лица. Као што су за нормалне људе мрави или муве. Има већих и мањих, али различитих физиономтја нема. Ако због једног таквог броја има не-