Наша књижевност

а

558 | = - 1 – _ Књижевност

М

витешки, као што се бораху већ и Абљани, древни становници Еубеје (Ил. 1. 536—544), јер није се борило луком и праћком, нето мачем и копљем изблиза: Лука не запињу много, и нит се из праћака чује густа камења зуј, Ареј кад окршај љут НЕ на пољу заметне бојном. Мач крваво заигра-коло, == = такав им свиди се бој, њиме се истичу башт ти господари Еубеје, све на копљу славни јунаци.

То је зацедо речено на основу аутопсије. Ако песник на исти на-_

чин говори и о реци Сириди, која се спомиње у већ наведеном 18-ом одломку, онда је био и у јужној Италији, и то пре поласка _ на Тас. Овамо је мотао путовати као учесник једне групе коло-

фонских грађана који се око год. 670 исељавали да у Луканији |

оснују насеље у питомом пределу око реке Сириде. У Олимпији привлачиле су Архилоха величанствене итре, па је спевао

свечану химну Хераклу победнику, у којој је славио победу Хе-.

_раклову и Јолајеву над Аугијом, У тој химни понавља се припев туувја | ха ите (Ева. 120), и он је био толико популаран да су га још у Шиндарово доба пријатељи довикивали победницима у Олимтији (Рад. О1. 1 У

После луталичког живота, песник се напослетку вратио на Шар. Да ли је поново, као Алкеј по повратку на Лезб, улазио у

- политичке борбе, не може се утврдити. Познато је да је у крвавој борби коју су његови земљаци водили против Накшана пао од руке Накшанина Калонде. –

Од песникових доживљаја приватне природе. треба споменути његову несрећну љубав. Заволео је Необулу, млађу ћерку богатог парског племића Ликамба и верио се, али није имао среће. Његова љубав прешла је у бесну мржњу кад је Ликамб веридбу развргао (16. 95) и Необулу удао за другог шросца, који није као Архилох био пролетер. Архилох се Ликамбу осветио тиме што је на њега и његову породицу управљао оштре стрелице својих јамба. Како му се подругивао показује овај одломак: ,

_ Ликамбо оче, што ти сада рече тог _ Ко теби поремети ум:

Та пре си био паметан и јак, а сад

грађанству поста руг и смех!

_Да бисмо наведене стихове боље разумели, треба се задржати на гледишту с кога Аристотел наводи већ наведени одломак о помрачењу сунца. Аристотел каже: „Што се тиче етоса говора, истина је да се неке ствари кад их говорник 0 себи исказује нерадо чују или да су досадне или изазивају отпор или се, ако их

в Вид. Ј. Реггеј 5аг15, Кесћегсћез опацев ашг РАебоге де Ја 5 де атап! 438/2 (Соџесноп дез 6. апс. ршћ!. зоп5 Ја раџтопаве де |Аззос. а. Виде), Раг15 1941. и - : 5

сени