Наша књижевност

_Архилох | = - _______-_ = < –_

о 6 М = · = 5 говори о другима, појављују као поруга или као грубост. Зато он у таквим случајевима мора стављати речи у уста другима. као што Архилох кори кад, на пример, у познатој јампској песми приказује оца како говори о својој ћерци: „Све очекуј, све

__се може збити, немој клети се“ (Кће!. Ш 17, 1418 Б 29). Архилох

_се, дакле, устеже да сам кори, него потеже/ Ликамба да он као отац говори својој ћерци. Несумњиво је да песник не жели корити Ликамба, а 'ни просце његове ћерке, него само ћерку. То оп и чини, али преко Ликамба, чије речи имају овај смисао: „От=

"кад се оно бео дан претвори у црну ноћ, све можеш очекивати, па и ово што се сада дешава, тј. што се моја ћерка узјогунила. те одбија руку славног песника какав је Архилох и даје ју другоме“. То песник није могао сам рећи, него се послужио Јикам-

_ бом да овај то каже грађанима (уег5. 6: орешу |). Кад је доцније · сам Ликамб увидео да Архилох онакав какав је био није прилика за његову ћерку, па погазио задану реч (те. 95: „Ти крупну згази заклетву и со и трпезу“) и отуђио се од песника, могао је Архилох рећи: - = |

Та пре си био паметан и јак, а сад грађанству поста руг и смех: Та подругивања била су толико оштра и жестока да се причало да су се отац и ћерка од очајања обесили (Пога,. Ер15:. 119, 30; Јопап. Апећ. Ра! УП 70; Свебше. УП 71,4) Ако ово причање и не мора одговарати истини, оно сведочи за оштрину Архилохових јамба. 5 Е

ју ВРСТЕ АРХИЛОХОВЕ ЛИРИКЕ

У Архилоха први пут се појављује поносно осећање духовногт самоуобличавања и самопотврђивања. Као Хомер што Диомеда и Одисеја зове Арејевим слутама (ИП. ХЕХ 47), и он себе зове слугом бога рата, али и песником, и тај свој двоструки позив, војевање копљем и војевање јамбима, сам он истиче као нарочито обележје своје личности (#15. 1—2):

Војник у служби сам Енијалија, ратнога бога. ат и Музама ја верно служити знам.

' Песник је стихове о помрачењу спевао на Шару. Томе би противречио Ополперов рачун по коме се помрачење могло видети само с острва Таса. Међутим, помињање помрачења не мора да се оснива на песниковој аутопсији, него на чињеници искуства: оно овде има само егземплификаторан значај. Ако песник прави алузију баш на помрачење од 6 априла 648, онда га је и сам могао видети док је био на Тасу, и према томе би

· његов случај с Ликамбом и Необулом падао у време кад се вратио на Пар.