Наша књижевност

:600 | - - _ - - - Књижевност

Невоље, Перикле, љуте док плачемо ићи на гозбенит ће од грађана ко, нити ће васцели град. "Ракве нам људе потопише вали бурнота мора, · жалост нам надула груд, срце нам спопао бол. Али, предраги мој, за јаде где помоћи нема бози нам дадоше лек, стрпљивост "јака је 110: -Несрећа гони час овог, час опет срће на оног; 5 овчас дохвати нас, из ране лије нам крв; те ми јецамо горко, а онда ће другима прећи; за то подвесите све, женски напустите плач! —-

Зато ни у несрећи се не треба одрицати задовољстава и радости, јер: плач ништа не може помоћи (#15. 10, 3—4):

Ране кукањем нити исцелих, а нит је позледих. ако учиним "част, јелима омастим брк.

_ Развитак идеје о _ срећи и судбини у Хелена иде напоредо

с развитком проблема човекове слободе. Али те-

сжити за највишом мером слободе значи одрицати се многих жи=

_вотних вредности за којима људи жарко жуде. И није случај-

ност што Архилох први пут у пуној разговетности захвата по-

менути троблем кад, на уста проста тесара, с омаловажавањем каже (с. 22):

: 7 „Ја не марим за силно благо Гигово, -

још завист не свлада ме, божјим делима. - а не заносим се, нити царску жудим власт,

за- таквим добром очи моје не гину“ --

То је најранији израз унутрашње слободе човекове и прво потврђивање садамостално одабраног облика живота. - а Е Архилох је, у исти мах, и прва птица прозоркиња која навешћује философски идеал атараксије и етику мудраца који ћудљивастима Света“одолева на тај начин што сватда тражи мање него што му живот може да отме. Из каква сазнања произлази то поносито осећање независности показује шесник у одломку у коме, као велики трпилац и одолевалац у Одисе ји апострофише сам себе. Овај први већи монолог хеленске, а тиме и европске, књижевности јесте одјек монолога који говори Одисеј кад гледа ноћу неваљале слушкиње како из куће излазе да с просцима његове жене чине блуд; он је гневан, али се опет устршти АИ згоднији час кад ће све безаконике казнити: „Стрпи се, срце, та већ си пасјалук претрпело грђи онота дана кад Киклоп горопадни ждераше мени другове јаке, а ти си-подносило, док те је памет

· _ опет извела из оне из спиље где погинут шћаше.“

(Одис хХ 18=21).