Наша књижевност

де == дави у стварима ништавним, у трицама, и где читалац, између

_језе пи смеха, гледа како живот од

"пале може да се преокрене, па да у неки луди мрак и понор, зарад

смешних заблуда, страћи и памет,

и љубав, и благостање = раван. је

"Келеровим најјачим страницама.

(А што су те смешне заблуде књиштка посла, то још подвлачи тежи„ВУ страћђеног; а да се у лику Ви-

"тија Штертелера исмевају следбе- -

ници натурализма у Швајцарској, ·

то је накнадна, професорска литерарноисториска - "реминисценциј ја.)

Други -део приповетке, као "дру= ти став какве сонате, тече у дру“.

том ритму, и лако, чисто, привлач= но. Али не треба“ заборавити да је то зато итто животне вредности, које се овде: опет враћају ис пријат=

ном сенатом расту до срећног фи+ нала, извиру испод рушевина, на

мрачној позадини "првог дела; и да је баш: то узрок оног полетног

шттимумга. који граби читаоца (па-

му ни Т. Бањац није могао одолети;

и ла баш“ ту "негде лежи квалитет

" лабавости“. (и квалитет приговора, исто тако).

Лако је било видети да је овакав, срећан исход приповетке био одлучан по њен избор уз трагич= ног „Ромеа и Јулију : две келерове љубавне приповетке са две различите _ љубавне судбине · - са=

стављају књижицу 0 којој је реч

(и по обиму смешну за „одабрана дела“, али зато довољну да се добије утисак о писцу). ПН

Приговори Г. Бањчеви преводу _двојаки су: они се тичу нетачног превођења неких речи и реченица, затим грешака против стила и духа нашег језика, а каткад Ола У исти мах. Ево их.

Шрва јелшто сам: немачку реч „апђејазеп“ превео са „пецати“, те код мене рибе пецају, а „јасно је да људи пецају, а рибе радо загри-

"зају мамац на удици“. = "Г[. Бањац

не зна да рибе пецају, а та се реч тако говори на све стране, тако употребљава у стручној (рибарској) литератури, па: је тако бележи и Рјечник Југославенске академије (који је, и не само на њу, реаго-

"Књижевност

вао још у своје време брзо). Уза све то, и примарно значење -ј0] је "батн то: гристи, уједати.

Због другог приговора мораћу навести целу једну реченицу. Њен превод је код мене у спрени са двама претходним “(постоје света четири нова превода приповетке

„Ромео и Јулија на селу; мој је трећи), а за један од њих Г. Бањац - вели, ни мање ни више, нето да се

чита као оригинал, па се тако на

њ и позива. — Реченипа гласи:

Бе јеђ гасе Апшићсе5 ипа пећ жгеписег 25 агшо, мепп вопое сезеј те | Мепосћеп посћ-јп Чеп Ба! Ккогатеп, ан5 ђегтић, Џпђедасће одег Мобуећг шијег аЛегћапа Моб Фа зле шећ паћет _Бегићте, ос аве апетатеПел. одег е!

__сће 21 ђекошштеп: аПеп Фез 151 етпе.

ћагптове Брвејегеј бесеп бдаз Неје ЕЈепд, даз гле! абе Мепсспеп бђегљ а] пећ, "Фе зтећ зоб! Кеппеп пп4 зен Јап_ се Кеппеп, мепи Фесе аџо (ппегејег Вејпазећаћ цпд аш5 дет Сапсе епег саптеп Геђепзоезсћ се пегап5 аећ па. паскјеп Напдеп апјаззеп ишла Ра Еадпејеп зе ћасеп.

Ова типична дводелна реченица Келерова јасно компарира два суда -=- то је у овој приповеци она позната, једино изразита и самостална генома (Келерова омиљена фигура). Она вели: није лепо кад се: сталожени људи ни случајно · потуку било с ким, с кеким ко их се не тиче или с ким немају никакве везе; но то је шала према овом кад се потуку два старца, два а знанца, а та туча није слу-

чај, него нужан исход читавог њиовог живота. -

Критично место где се мој превод разилази с другима, с преводима иначе тачним, јесте И так првог дела реченице: „.уепп зопз! сезећаје Мепзећеп посћ тп дел БаП копател..., штег аЏетћапа Уо[к, даз је гисће паћег ђегићге Зебасе ац5"ријеМеп...“. то јест: нађу ли се иначе сталожени људи у прилици да „се бију било с ким, и кад стим не“мају никакве везе, или, буквално, у немачкој фрази: „да међу свакојак свет, који их се поближе не тиче, деле. ударце“. == 15 на Боји