Наша књижевност

Зи

658

Друго, код Келера се овде ради о нарочитој, смешној сукњи, о нечем што домаћица на свом месту не би наденула нити се у њој показивала, 9 нечем индискретно неумесном; дакле, о нечем што се у Сре-_ му назива баш скутима, речју коју је такође већ Вук забележио и дао јој право на књижевну употребу. Или ово. „Да нађе окрепљујућу протутежу земној тежи телесног када...“ — замера Г. Бањац = „место: ..тегобном телесном- раду.“ = Ради се о епизоди где Келер прича како се његов јунак, отпуштени учитељ и силом виноградар, шета каткада преко дана по шуми, кад је најјаче сунце, „шта пи Зећаеп 21 вејп-шпа прјејсћ Тог Фе Егазећлеге дег Напдагђен ејп еграштећез Сеселсехлећ! 21 зцисћеп“ — Не треба се нарочито удубљивати у текст да се види о чем се ради: о игри пој= мова „Етавсћуеге“ (а то значи „земљина тежа“, појам из географиј и физике) и „Серепсем с!“ (протутежа тежи), а истовремено и о

извесној алузији на личност шета=

чеву, на његово учинство, 0 једној асоцијативној игри тројством бли-= ских појмова, о нечем намерном и траженом, преко чега се не може прећи ретушем ума рцим. неоправ= даним.

То би, ето, ле замерке нетачно преведеним местима. Оне не стоје.

А не стоје боље ни ствари у критици српског текста, језика и

" стила.

Но претходно је потребно рећи нешто о Келерову стилу и језику, једној од. најјачих, битних црта његовог књижевног лика, о нечем што не мимоилази ни један напис "(код Немаца) о овом писцу. Келе-

"ров језик је оригиналан, германски

чворновит и тежак. У њему се ретка реч, нарочито за ситуацију ско-

- вана реч, народна реч, среће са

речником града, понеком францус латинском, судском, канцелариском, трговачком речју — то

"је речник Швајцарске у почецима

грађанског развитка. А реченица му је такође оритинална, компликована, негде на средини између споре опширности народне, ста-

| ринске периоде и модерних утица-

_____-___ с рижевност

х

ја: стежана тиме што Келер своју

_ мисао, пуну слика, компарација и

"тета његова, појачања,

метафора; вазда везује за конкрета, за емотивно виђено, у скали од хумора и гротеске до пог сЗије и трагике. - |

Келера је тешко преводити_. већ само репродукујупи тачан смисао текста, а испунити само тај захтев, значи (свугде, а овде нарочито) остати на темељу одакле се превод тек гради. Без преношења његова стила, оног што отвара његова реч и што и како носи његова реченица, не може се говорити о превођењу Келера (или о покушају бар), и зато је прво потребно ретнити како то учинити на српском. Не сумњам да се ту може поћи само од једног: од језика и стила народне приче и, нарочито, Вука. Само њихова разграната, голема реченица, која не пази на глатко= ћу, него се широко“извија и много- граби, може — као и народна, и после, градска фразеологија за она многа нарочито обојена епипоређења — бити основа за преношење Келера на српски. Преводећи Келерове приповетке, ја сам то поку-. ттао да учиним. Покушао сам да Келерову периоду, препуну реченица различитих врста, а с улогом компаративном, метафоричком, гномичном, и спојену мноштвом карактеристичних свеза, пренесем на српски чувајуБи њен спори али чврсти ток, да донесем њену тврдоћу каква јен у немачком, и о какву се спотичу и сами Немци; они што су навикли на _глатку новински анемичну фразу просечног западњачког буљук-књижевника, а покушао сам и фразеологијом и речником да приђем Келеру. Не заносим се мишшњђу да сам успео; знам да ни-

_ сам успео. како сам желео м како

ва то гледам данас, па бих био спреман да Т. Бањцу на голу реч. поверујем да сам омануо и потпуно, кад ми примери које он наводи као стилске и језичке грешке не би казивали да он за тај по-

"кушај, нажалост, није имао ра-

зумевања ни слуха.