Наша књижевност

а

460" 5 - | НЕ Књижевност |

у њу пљунуо. Послије, каже, све код тог професора, нудили

му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: „Нека,

_ хвала, могу ја и из чиније, те није хтео прљати тањира.“ _

_ Задрсжжавам се на овим детаљима само утолико уколико бих

сстео да нагласим да и оно што је већ позитивно, признато и

утврђено у оцени Лазаревићевог дела захтева да "буде и продубљено и наново промишљено,. да буде пуније и убедљивије доказивано и доказано. =: а

Међутим, ја бих се углавном задржао на неким стварима

које су или нетачно и погрешно, или недовољно тачно и прилично погрешно код Лазе Лазаревића тумачене, као и на некима које усшште нису ни уочене. Задржао бих се на неким тврдњама које су скоро категорички формулисане, и остале су, такорећи,

"да важе до дана данашњега. Ја бих хтео неке од тих теза да

дискутујем. - = - Тако, например, између осталих и међу првим негацијама, или непризнавањима, или критикама које се праве Лази -„Лазаревићу, било би да је он непоправими идеалиста, да тај његов идеализам имшрегнира читаво његово дело, да је тај идеализам тако апсолутан да се, у крајњој линији, претворио у нешто што је регресивно. Ја бих се на овој констаташији задржао. Постављам ово шитање: на основу чега, на основу којих по-

-датака из садржаја дела Лазе Лазаревића је критика дошла до

овот закључка: И не видим други одговор сем овога: по томе што се у делима Лаве Лазаревића, углавном, све свршава добро и позитивно, што сваки садржајни заплет који Лазаревић стро-

" води кроз своје приповетке треба некако повољно да-се заврши

и што самим тим тровејава кроз читаво његово дело, као један од, унутрашњи имшератива који је, може бити, најапсолутније у овоме писцу живео, — известан лични оптимизам. Осим тога, тјао оптимиста, Лаза Лазаревић троноси кроз читаво своје дело и једну вару, или боље рећи убеђење“ да је добро јаче од зла, да добро мора и треба увек да тријумфује над злим, и да је добро; у крајњој линији, далеко већа светлост и делотворнија сила од снаге зла. У том убеђењу, у таквом посматрању живота и ч0-

"века, Лаза Лазаревић је непоколебљиво веровао у победу добра

над злим у самоме човеку; дакле, у суштини, веровао је у човека.

И ја сад постављам и друто питање: да ли се за једног писца који је доиста надахнут извесним личним идеализмом, али углавном базираном на оваквим његовим људским, у природи и у карактеру, особинама, на особинама човека који је оптимиста, који жели победу добра над злим, који верују у већу снагу до-

- бра у човеку неголи у снагу зла у њему, — да ли се за таквог · писца може тако категорички тврдити да су му садржаји које

он, на основу овакве своје личне оријенташије извлачи и даје, као личне тенденције регресивни, друштвено ·"регресивни“ Мени

о