Наша књижевност

О Лази Лазаревићу — - 459.

рамо да признамо да нас потсећају на модерне психолошке поступке извесних савремених писаца = тако да нам се доиста чини да је и у тумачењу психологије као квалитета у делу Лазе Лазаревића још прилично шта остало да се каже. Например, ако би данас неко узео на себе- ла анализира, с те тачке гледишта, новелу Лазе Лазаревића „Швабиту“, жоју је, чини ми се, раније "критика исувише потценила, тај би, доиста, морао да констатује колико ту има тринеа У и, чак бих рекао, извесног шеми холошкот_ рафинмана. = -

_ Слично би се дало говорити и о стилу, о ; језику, и о свима другим особинама које је, углавном, критика као позитивне признала у делу Лазе Лазаревића. Колико у његовом стилу, наштри= | мер, има живости, колико живописности, колико је тај стил из-

диференциран према ликовима, колико је он на неким местима, за чудо, за изненађење, савршено друкчији од онога што би човек, рецимо, могао примити као ошшти тип стила Лазе Лазаревића! Ко чита „Школеку икону“, и чита је, претпоставимо, као последњу по реду, "пошто је већ прошао кроз читаво дело Лазе Лазаревића, тај ће морати да буде изненађен како је ту казивање, чак до дијалекта, савршено друкчије од света што је у стилском погледу Лаза Лазаревић дотада дао и постигао. Пон у „Школској икони“, например, у читавом свом начину како је дат, у фигури, у лику и физичком и духовном, у постушцима, у чиновима, у чи- | тавом свом делању, тако је оригиналан, тако сопствен и арха- | ичан балш колико то треба да буде, да много шута потсећа, зко не башт на игумана Стефана, а оно на попа Мићу из Његошевот „Гор= | ског вијенца“, између које двојице он доиста негде и стоји. Начин како тај поп говори — оно просто, сигурно, никатвом науком не уздигнуто казивање — управо је изванредан. Кад, например, разговара с владиком, па та владика између осталог пита је ли што учио, да ли је читао што књига, из чега је научио божју службу и како он то уопште све може добро да свршава, он има само један одговор: „Оче владико, кога сам кретио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повамширио.“ Или, за другу илустрапију, кад, у истој пришовеци, богати сељак Шинко, попов кум, који је попову малу кћер одвео, по наредби владике, у Београд на продуже ње школовања и тамо је предао професору кога је владика нашао да је прихвати и чува, прича о својим доживљајима у великој варомшти, тај лик се доиста види као неки минијатурни

Драшко из „Горског виј а

„Причао је како | тој кући има много којешта, да ни десето не знаш чему је и зашто је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази. Тако он, вели, и не гледа, већ пљуцка испред себе. Кад случајно обрне. очи, - а на ша=

тосу стоји једна велика тј есковниша, за мал, вели, штто није 1»