Наша књижевност

Пеј = > – – Књижевност

И ја се поново питам како би могло бити то непознато стање које не даје никакав логичан доказ, али пружа очигледност своје

"среће, своје реалности пред којом остале реалности иштчезавају.

Хоћу да покушам да то стање поново изазовем. Враћам се мишљу на тренутак кад сам узео прву кашику чаја. Опет налазим исто стање, без нове светлости. Захтевам од свог духа још један напор, да још једном изазове осећај који измиче. И да ништа не би скршило-елан којим ће он покушати да та опет предочи, уклањам све препреке, сваку страну мисао, заклањам уши и пажњу од шумова из суседне собе. Али, осећајући да се мој дух умара а. да не успева, ја га, сад обратно, присиљавам да прихвати разоноду коју сам му кратио: да мисли на нешто друго, да би се прикупио пре последњег покушаја. Потом, по други пут, празним простор испред њега, постављам пред њим недавно ишчезлу сласт првог гутљаја, и осећам како у мени дрхти нешто што се премешта, што би хтело да се ослободи, нешто итто би хтело да дигне котву, У великој дубини; ја не знам шта је то, али оно се полако успиње; осећам отпори чујем хуку преваљених даљина. __ Очигледно, оно што тако трепери у дну мене, то мора да је слика, визуелна успомена, која, везана за. ту сласт, настоји да је следи до мене. Али она се батрга врло далеко, врло мутно; једва ако назирем нејасан отсјај у коме се ковитла неразбирљиви

"вртлог боја у покрету; али не могу да разазнам израз, дата упи-

там као једино могућег тумача, да ми преведе сведочанство своје

· савременице, свог нераздвојног пратиоца, те сласти, да га упитам

да ми каже о каквој нарочитој околности, о ком времену прошлости се ради. · _ Хоће ли та успомена, "тај давно протекли тренутак, који је привлачност једног истоветног тренутка успела из тако велике даљине да покрене, да узнемири, да све узбрка у дну мене, приспети до моје јасне свести Ја не знам. Сада више ништа не осећам, успомена је негде застала, можда поново утонула; ко зна да ли ће икада изићи из своје ноћи“ Десет пута морам поново да отпочнем, да се окренем према њој. И кукавичлук који нас увек одвраћа од сваког тешког задатка, од сваког значајног дела, саветовао ми је да се манем тога, да попијем- свој чај у простим мислима о досадама протеклог дана и о кељама за сутрашњи дан, о којима је ласно сањарити. |

Одједном, појавила се успомена. Тај укус, па то је био укус комадића мадлене који ми је У Комбреју недељом ујутро (јер тога дана нисам излазио пре времена мисе), када бих отишао У њену собу да јој зажелим добројутро, давала тетка Леони, пошто би га претходно намочила у чајну или липову течност. Само виђење мале мадлене, пре но што бих је окусио, није, ми ниттта казивало; можда стога што се њихова слика, пошто сам их често виђао на таблама посластичара, а да их нисам јео, удаљавала од оних комбрејских дана да би се везала за друге, позније; мозеда стога што од тих успомена, које су тако дуго остајале изван