Наша књижевност

Мала Мадлена

памћења, ништа није преживело, што се све расплинуло; облици

=— а такође и онај од мале шкољке за колаче, тако угодно путен, у својим строгим и побожним наборима, — ишчезнули су, или, успавани, изгубили снагу продорности која би им омогућила да доспеју до свести. Али, кад од далеке прошлости више ништа не остане, после смрти бића, после уништења ствари, само још мирис и укус, тананији, али и жилавији, нематеријалнији, издржљивији, вернији, остаје још: дуго, као какве душе, да се потсећају, да чекају, да се надају, на рушевинама свега осталога, да без тронутости донесу, на својој готово неприметној капљици, огромну зграду успомене.

Чим сам препознао укус комадића мадлене умочене у чај који ми је давала моја тетка (ма да ја још не знам и ма да морам да одгодим за много доцније да откријем зашто ме ова успомена чини тако срећним), одмах се стара сива улична кућа, у којој је. била њена соба, попут каквог позоришног декора, прикључила малом летњиковцу у башти, саграђеном за моје родитеље у њеном задњем делу (тај трошни зид који сам једино дотад поново видео); а са кућом прикључио се и град, трг на који су ме слали пре ручка, улице којима сам шетао од јутра до вечери, без обзира ва време, путеви којима смо ишли кад је било лепо. И, као у оној игри у којој се Јапанци забављају да баце у порцеланску посуду

напуњену водом парчиће хартије, дотле неразлучне, који се, тек.

што су пали, већ шире, извијају, обојавају, разлучују, претва-= рају у цветове, куће, у постојана и разумна бића, исто је тако сада · све цвеће из наше баште и оно из парка г. Свана, и локвањи Ви-

воне, и добри сеоски житељи, и његове мале куће, и црква, и сав Комбреј, и његова околина. све то што добија облик и чврстину,

2

град и баште, изишло из моје шоље чаја.

_ (Превео Е. Ф.) Марсел ПРУСТ

2Х