Наша књижевност

Варијације о смрти — — _____2

ичка керамика. Проблем очувања. старих о и облика, лепоте и наивности руком рађених и уобличаваних дела не изгледа да је једино питање материјалне организације и потпоре. Више је духовни проблем. Губитак је који долази чивијизалијом. Зрачења столећа технике, индустрије, маштине и хемије бацају у сенку и лагано разарају душевну супстанцу и естетску хармонију старог "заната. Врло тешко се могу стварати „острва. уметности“, метак= нута стандардизираним укусом наших дана. Није ствар само У томе што коштуља, годинама украшавана богатим шарама за дан венчања, бива и превише скупа за тржипште, већ и у томе што ткаље и везиље и саме бивају завађене укусом помоднот живота градова, шарених анилинских боја и натуралистичкот фрототраф= ског цртежа. Да и ти сами радници заборављају, као застарела и немодерна, архаичка стилизирања, тајанствене знаке и облике, и потцењују власторучно рађене тамно блиставе нежне боје. И тако, уместо уметнички савршених првобитни ћилима. настају често неукусне имитације тепиха и везива, који испуњавају тордотићу произвођаче, јер су, наводно, нови и лепши од производа њихевих очева и матера. - - 5 У маленим избама у којима смо посматрати раднике фили· грана како, погрбљени, упредају танке нити сребра и слажу их у - пветиће, устезали смо се да поставимо питања о награди и рад- ном времену, јер је све остављало бедан и мрачан утисак. Нешто снажније и задовољније одјекивало је на бепенцима ковача бакра. Али и ти предмети свакодневне употребе, котлови, тепсије, зделе и авани, свакако ће се у будућности индустриски израђи= вати. Ати ни танано цизелирани филџани, украшени арапским мустрама, нису више увек производи занатства. Доголило ми се, једног дана у Сарајеву, да сам, сркућући укусну мирисаву црну каву, оријенталним начином припремљену, и дивећи се арабеСНОМ ПиЗе лира НИ на полеђини бакарне шоље нашао жиг: таде ја Апола.

Старо уметничко Занатство изгубило је тле под ногама. Као

ручни рад постало је превише скупо и тек ретки примерпи очуваће се и наћи ће пут у музеје. Па ипак, тута је то, јер ниједан модерни рад није тако нежан и суптилан, тако ВИЛИ Јо изра= стао и тако везан са успоменом. - Стара жена на Косову причала је о Косовској бици, коју је у тако тајанствено стилизованим облицима извезла на великој старој повезачи. У вишлегодишњем раду, иглом и контем, отевалта је догађаје на том платну, као песник песму. А сада умире а са њом се губи и познавање тих симбола и "облика.

У једном малом македонском месту, једна старица отворила | је екрињу, тетку, сјајну, пуну резбарија, и износила везове, које | је, као млада девојка, радила пре толиких година. Била је ту и једна коптуља, извезена мада је драган пошао у печалбу. У рукаве је увезла своје уздахе, своју тугу и сузе; наде и неиспуњену љубав. Ти су везови хијеротлифи народне душе. Просте сељачке