Наша књижевност

130 о – - Књижевност

руке везле су их, и они су у исти мах и уметност и народни оби= чај. Али са дрхтавом руком старице, "која је некада водила те нити, умреће можда и њихова тајна.

Музеји и институти за фолклор, школе и радионице желе да обнове запечаћено врело народне уметности. И тако треба и да- буде. Зацело, права народна уметност и уметничко занатство које подражава. најбољу, праву народну уметност нису исто. У првом случају, реч је о црпшљењу из извора обичаја и успомена,

_ унутарњих доживљаја и традиција, у другом о уметничком ставу,

обликовању, школованом, префињеном, проистеклом из света стварања цивилизације, који узима на себе да уметничкој заједници, преситој техничком цивилизацијом, пружи наивне и првобитне облике и боје. Тај потхват има своју паралелу у сликарству и пластици, који су се, отприлике пре пола столећа, окренули ка афричкој уметности примитиваца, ка свету "ахитиа и острва Јужнот Мора, и који су открили и лепоту прртии ИВО сликарства „народних мајстора“, (»таантез роршјајтев«), који су

| "дотада у џунглама великих градова настајали неприметно и сами за себе. Шриродно, та потреба за наивношћу и примитивном сна-

том изражавања снажно је утицала на уметничко занатство, тако да оно одевено у рухо народне уметности, чини уступке укусу и захтевима тржишта, и, фалсификујући мотиве народне уметности, често их своди на ниво тржишне робе и спекулације И

Џа ипак, можда је могуће и вреди покушати да се очува нешто од нефалсификоване лепоте и истинске наивности те уметности, кас сезерват природе, Пра кога не сме ср Ви ПО И ваљак технизирања.

Разуме се, та атмосфера хиљаду и једне | ноћи не може оп=. стати. У улицама занатлија, који су истовремено и трговци, неће се више у пазарне дане многогласни поклипи продаваца ста= пати са ударима чекића и зујањем туршија. Уметничка обрада. метала и коже, даровито и промишљено ткање ћилима, заборавиће тајне свог заната. Успомене из Арабије, Византије и из доба сеобе Словена, које се у дела уткивају и још трепере у тананом брујању цизелера, гасе се лагано, „и то чудно јединство хжитре марљивости и достојанствене удобности, то специфично карактеристично једињење средњовековно-оријенталног занат-

'ског духа уступиће место ужурбаној пословности. А и звук и ми-

рис ових сокака у махали, са сахат-кулом на којој је време већ одавно остало без казаљке, са минаретима са којих мујезин тек ту и тамо позива верне, лагано ће се повлачити пред новом сликом града, сагласном урбанистичком и хитијенско-социјалном плану, док из даљине јот: допиру жалобне песме и уздаси из кавана, са димљивим и пуним зачина мирисом меса на жару, које се лагано и примамљиво окреће на ражњу.

Нас који смо тог августовског поднева гацали уским сокацима и помбастом калдрмом, са овим местом везивале су и друге о Јер борба за Плевље била је свирале тешка, а

- 5 з ~ У |