Наша књижевност

Књижевни преглед _ _ = 1 159

„Потшехонска старина“. писана је пред сам крај шедринова живота (1888—1889) као његова лабудова песма, кад је писца „са свих страна сколила. старост“; ово дело завршава неуморну, одлучну, скоро витешку борбу са срамним наслеђем феудалства, коју је велики сатирик. водио у књижевности 40 година. Еледајући унатрат, враћајући се У доба свог детињ-= ства, Салтиков је писао ово дело, чини ми се, у много топтијем, тону него сва остала. Као човек кад пише тестаменат, он мудро и приб брано, свестан олтоворности пред будућношћу, беседи чевечно и приско, разложно- "објаш-_

"њава, убедљиво доказује и упућује. Зато му је реченица У „Пешехонској старини“ тако јасна и. прецизна, са врло мало полемичког и сатиричисот „под-текста“, а језик изразити богат до највеће мере. Понекад у њему избијају дискретне ноте уздржљивогт лиризма, што иначе није обичај код увек стротог Салтикова. За успешно превођење „Пошехонске старине“ потребно је темељно познавање епохе кметства, чији је ока докуменат, њене унутрашње д друштвене структуре, сталешких односа, везе поседника са цар= ском адм: канистрацијом итд. И поред тота што су уз руски текст за данашњег читаоца дати коментари, преводилац“ треба да буде добро упућен у специфичну лексику руског феудалног система, у познавање установа, сувновничке хијерархије, пун РОсрИ и положаја, као и одговарајућих друштвених односа. – = - _ Насупрот И. Секулић, превод н у кић стилски жије потпуно СЕ чен. Ма да је преводиочев речник доста обиман и разноврстан, а Е пуна и звучна, У. „Пошехонској старини“ она је час сувише „посрбљена“, не одговара средини која се износи, час прелази у другу крајност и Е лује русизмима, штто иде на титету српског текста. Преводилац се није потрудио да своје, иначе сигурне изражајне Мору о усретсреди и потчини једној главној концепцији. Ово се односи — са гледишта вишег мерила — на књижевну страну превода, кад га кад литерарно дело упоређујемо с оригиналом; иначе је текст сасвим течан, чита се лако, са уживањем, и у потпуности дочарава. садржајну страну хронике. Мада у очи да се преводилац местимично не држи сувише строто руског“ оритинала, управо, на првом месту гледа да му српски текст буде што сочнији-и бо-_ гетији, али се на тај начин разводњава_ Ш'чедринов језик, те губи у снази и боји. У тој тежњи преводилац понекад, рекли бисмо, иде доста далеко,“ па му онда измиче јединство властитог стила. Иначе, многе“ сложеније изразе, као и језик јррететавника различитих дррулииЕ ние класа, он је -сасвим успешно решио. У недостатке превода могу се убројити: -

1) Грађење српске реченице по узору на руску. Као резултат си“ Јано тешке обрте у духу руског језика, као (стр. 102) „излагање не одликује се везаношћу“; затим (стр. 78) „будно испраћа свако јело“ „два разлота су их довела на трем“ (стр. 101); „у старину спахије су штеделе коње“ (стр. 137); „правично примећивала“ (стр. 283); умоткда ће бог и по други пут послати судбину“ (етр. 295); „двадесет година теткици, а још девује“ (288); „мозгове попала чађ да више нису способни да приме других утисака“ (стр. 288); новчана „операција је била благодатна“ (стр. 120); „до-

" падали су јој се нови широки“узмаси које је изискивало оброчно: имање“ (стр. 121); „глатко обријан под брадак украшен је омањим подвољ-=