Наша књижевност

164 = - —_ 5 = Књижевност

местимичним врло успелим решењима, ипаж се ту и тамо осећа „рапавост“,

„спуштање“, упрошћавање. оригинала. Али, ти недостаци — разумљиви у послу такве природе — нису толики да би реметили ошшти повољан утисак, 5

– -

Поменутим романима-хроникама треба прикључити и књигу „Ска-

ске“ коју је 1948 год. издао Савез удружења новинара у преводу Стани=.

слава Винавера. – У 4

МЕ "Шчедринове „Скаске“ а асане већином у последњем раздобљу његова. стварања (осамдесетих година), стилски и садржајно чине једну целину са делима о кбјима смо говорили, управо, можда их и допуњују. Настале“ У мрачно доба ћутања и реакције, као одјек на њене психолошке последице У друштву, оне су изражене „Езоповим језиком“, којим је писац наставио

-да, чомоћу алегорија и алузија, шиба. полициско- бирократски резаим снота-

доба и за њега везане појаве у јавном животу. Тачно је казао један цензор да „оно што Салтиков назива „скаскама“ нимало не одговара томе имену,

- јер његове скаске су она иста ранија сатира, јетка и управљена против

политичког и друштвеног уређења“. Ликови „Скаски“ == сви ти медведи, курјаци, зечеви, птице и рибе, у којима јасно видимо људе са индиви-

· дуалним особинама — уствари су жива етика оваплоћења револуцио=

нарних идеја великог сатирика. – Језик „Скаски“ је необично живописан, пун народнизе обрта, посло-

вица, зрхаизама, провинцијализама, неологизама, изрека из Светог писма,

цитата из дела руских класика; све је то усклађено, повезано у једну цешину, прожето ировијом и управљено у сатиричком смеру. Због богатства изражајних средстава „Скаске“ претстављају доста тешкоћа и проблема за превођење, јер у обичан стил бајке писац ветнто умеће пародију, критичке

ти сатиричке црте, које их чине озбиљним политичким оружјем.

Станислав Винавер, као пина преводилац, вешто лавира између

тих препрека, многа „опасна“ места спретно решава; труди се да сачува = па чак и потенцира — самосвојност, шароликост и емоционалну боју Шче-

дриновог језика. За разлику од многих других преводитаца, Винавер оперише углавном изразима и сликама у духу српског језика, тако да се код

њега и не осећа понекад „дословни“ превод. Располажући обилатом лекси"ком и гипкошћу у преношењу пишчевих замисли, он често налази у срп-

ском приближно одаова рају о нијансе, па иако не даје бат увек оно што каже Шчедрин, ипак. се не удаљава много од њега. У речима Винавер ника-= да не оскудева, оне му се просто преливају, и често онде где у оригиналу

имамо једну, у преводу налазимо две, три, и више речи. То проширивање.

"=тини превод москда лакшим и занимљивијим за читаоца, али слаби тачност и јачину Штчедриновог израза. Савлађујући- пишчев „под-текст“, Винавер обично додаје свој „над- текст“, тарнира пишчев-језик, домеће му пи-

"кантне зачине, тако да дело непрестано, расте. Чини ми се да Винавер то

чини да би постигао јасноћу и да би сачувао осећајну боју и мелодију приповедања. Али питање је да ли је ту свака реч на своме месту и не би ли можда била боља већа одмереност и дисциплина, јер овако је тешко раз=