Наша књижевност

168 ђ _ _ 0 — - __ Књижевност

следње Аутобиотрафије. „Оба сова албума при повратку у отаџбину био. сам сместио У. један ручни сандучић који сам путем уза се носио, ради сигурности. На. жалост моју, у Славонском Броду, при поласку за Београд, кад сам прилазио вагону, приђе. ми један човек у војеном оделу и рече: „Старче, теби је тешко“. Оте ми из руку сандуче, и метнувши га на раме, скочи на вагон за Београд, а потом прескочи на другу страну и попне се на воз који ог том магновењу полазаше у противном правцу, за Загреб.

Од силне светине висам одмах могао схватити његово бетство. а. (етр. 59—

60)г2), За време бављења у Риму, 1916—18 год. Тодоровић је написао још

– једну аутобиографију —- кратак извод из оне касније украдене, — на-

мењену, по позиву свога пријатеља Данила Живаљевића, за специјални

- број часописа » Мика тодегпа« посвећен Србији. Њу је: објавио Живаље- |

вић, поводом Тодоровићеве смрти, У „Политици“ бр. 6185- од 24 маја 1925 год. Најзад, по повратку у Београд, Тодоровић пише 1920 год. своју по-

"следњу Аутобиографију, састављену из три дела: Опис мога живота о рођења 1822 године до моје осамдесетдевете гадине, Забора вљено уносим накнадно и Додатак.

Ова Аутобиографија, којој је додата Тодоровићева поздравна беседа на састанку Беотрадскот, Земунског и Џанчевачког певачког друштва, "неколико писама и списак уметничких радова чине издање кбје се- овде

~ приказује, а заједно · дају низ Боома занимљивих и драгоцених података

о његовом животу и раду. Тодоровић не потиче из породице која. је ухватила дубоког корена

у српским земљама преко Саве и Дунава. Његов дед Хаџи Стојан Тодо= ровић, родом Требињац, доселио се са два сина и осталом породицом из Сарајева у Србију 1806 год. Старији син ратовао је у Карађорђевој војсци све до несрећне 1815 године, када рањен, са породицом и мноштвом и прелази у Земун, а потом у Нови Сад, где отвара трговину са турским дува ном. Мо Милошевом устанку, Жами Стојан са млађим сином прелази у Србију, а старији син остаје у Новом Саду, где ступи у брак са Јеленом Лагарићевом, такође пребеглом из Србије 1813 год. Она је била из Белог Потока под Авалом, а са женске стране стајала је у сродству – Васом Чарампићем.

"Из тога брака рођен је 1832 год. у Новом Сат Стева Тодоровић. Убр30 по његовом-рођењу, отац, пострадавши од пожара, прелази у Сегедин, где Тодоровић похађа основну школу Српске црквене општине. „Мој учитељ у основној школи био је ђакон Димитрије Поповић, брат од стрица Ђури Даничићу, један од првих који су примили Вуков правопис.“ (стр. 28!

1842 тод., за време школеког распуста, Тодоровић долази са оцем у Београд стрицу који је држао пивару. Тај први долазак у престоницу 006повљене Србије, о чијој је херојској борби. слушао од родитеља, дубоко се. урезао у његово памћење. „Тада сам први пут видео Београд, као дечко од 1 година. Волео сам да са разносачем пива седнем на кола и том приликом се провозам и упознам са улицама Београда. Једног дана прошли смо кроз Абаџиску улицу у којој су се налазиле само три до четири кућице са ћепенцима, на којима су радиле абамије. Одатле смо дошли на данашњи Зелени венац. На том простору била је огромна провалија, препуна воде, која је била стална, није отицала... Осим Зеленог венца запам-