Наша књижевност

Књижевни преглед = х = — - 169

тио сам још и ГКерманову башту, где смо исто тако- доносили пиво. То је био шумарак са једном механицом. Београђани „из вараши долазили су. лети овамо на излет. На месту прекопута од данашњег Коларца налазиле су се само три страћаре, два ковача и један колар: На Врачару и Теразијама једва се овде-онде примећивала по која кућица.“ (стр. 55—6).

1846 год. прелази Тодоровић на студије у Беч, где га затиче и 1848. Стицајем прилика он учествује и у револуцији. „У ђачку легију морао сам, хтео не хтео, ступити, што је донекле била срећа за мехе, јер сам се у заједничкој меназжи хранио. Да тога није било, умро бих од глади, "јер је веза са мојом поредипом била сасвим прекинута, нарочито зато, како сам

_ доцније дознао, што ми је отац јоти маја 1848 умро.“ (стр. 29). · - 1849 год. Тодоровић долази по други пут у Београд, опет код стрита који је сада имао сопствену пивару на „Јалији 6). Тај боравак замало да није променио пелокупни ток његовог живота. „Одмах првих дана он. (стриц) ме је провео по одељењима где се приутотовљавало пиво, чинег пи ми нонуде и убеђујући ме како би било пробитачно да се олам томе занату, ради чега би ме он послао у Минхен на изучавање. Како је по смрти мота оца етриц био, поред моје добре мајке, најбољи старалац за моје даље образовање, то му одмах у почетку не хтедох противуресити, него прионем поред пиварскогт калфе на учење, тако да сам за два-три месеца био у стању сам кувати пиво. Али моја жеља од детињетва да цртам и сликам „воденим бојама није престајала и све слободно време употребљавао сам да у калфиној соби наставим са сликањем, тако да су ускоро сви_ зидови били напуњени мојим радовима. Једног дана кад је ушао у калфину собу, стриц виде све те моје радове, замисли се и рече калфи: „Сад видим да од овог мог синовца неће бити пивар“. Џосле неколико дана позове ме себи | и запита да ли ја одиста волим тај сликарски рад. Ја му одушевљено одтоворим да је моја једина жеља да будем сликар. Стриц ми на то рече: „Кад је тако, онда спреми се, ја ћу те повести натраг у Беч, да те упишем ћу Сликарску академију“. И 20 фебруара 1850 године са стрицем сам пре-· шао каиком у Земун. а из Земуна лађом у Беч“ (стр. 80). 5

Међутим, Тодоровићева срећа није била дуга: Неколико недеља по доласку у Беч умре му стриц, несавесни адвокати и грамжљиви богаташи отимају пивару — његово наследство —, тако да даље уметничко образовање долази у питање. Тада му се налази на руци Корнелије Станко= вић који га поучава у певању и материјално потпомаже, а касније, 1856 год. води са собом на турнеју по већим српским местима и даје му 800 форинти — трећину прихода —, чиме му омогућује да доврши студије на Сликарској академији. Њега се Тодоровић топло сећа у целој својој Ауто- | биотрафији, а нарочито у једноме писму мајци, упућеном из Београда 26 априла 1864 т. пред полазак на веридбу са Полексијом Бан. „Сви већ одоше на брдо. Само ја са мојим милим другом, и девером, Корнелом, чекам на кола, па да пођемо. Мила мати, нисам ли зар срећан да и ово створење слива своју благородну душу у моје предузеће, да мој најмилији друг као девер данас дели са мном моју радост.“ (стр. 64); - -

Друга особа које се Тодоровић са великим пијететом ЕН == јесте његова мати. Иако сељачко дете, са мало школе и без више образовања, она је имала разумевања за уметничке склоности свога сина. После му-