Наша књижевност

190) · 5 А "Књижевност по к

жевљеве смрти продужава његову радњу и одваја од својих уста да би га помогла у ПИ ОНаИ На неколико места у Аутобиографији он је назива „моја добра мајка“, а у већ поменутом писму од 26 априла 1964 та плуте јој: „Ево драгоценог часа у коме полазим на прстен. Све моје осе-_ ћање слило се сад у ову драгоцену љубав, коју данас са мојих груди предајем оној која ће ми оптерећену душу и набрано чело љупком својом невиношћу разведрити и на сласт породичног живота псенети. Зар у оваквим тренуцима да: се не сетим своје мајке која ме је родила Каква ми · може у овом магновењу већа утеха бити него вас у мислима грлитиг Камо жељице да вам падне дете ваше на груди и благослов од вас ми даровани пољупцем обележи... У магновењу поласка чудно осећам. Очи небу дижем и просим. од миостивог Творца да ме, поред матерњег благослова, и он обдари благословом, па да идем чистом, смиреном и непоквареном душом да се завештам мојој милој заручници,.“ (стр. 64). - -

о

ај се родитељских причања о херојској борби Србије за слободу и под утисцима својих боравака у њој, што се све заједно дубоко - урезало у његову душу, а надахнут жељом да помогне тој маленој земљи — својој отаџбини — да се што пре и културно уздигне, на Марков дан 1857 год. Тодоровић прелази коначно у Србију — у Београд == да у њој живи и дела до краја свога живота. с

Прве године Тодоровићевог живота у Србији претстављају доба његовог најснанжснијег јавног делања, па су стога и делови Аутобиографије који говоре о томе периоду најзанимљивији. Они нам откривају “у пуном светлу онб што се досада у написима о њему само назирало, речита го= воре да он није био само сликар, већ и један од првих који су дубоко захватили у необрађена- поља нашег свеколиког културног живота. „Прионуо сам одмах да поред сликарства разгранам свој рад и на остале преке културне потребе, а нарочито одмах да заведем хармонично певање и телесно вежбање, као основу здравог тела и здравог духа. Али је много ваљало предузети да се поправи занемарено домаће васпитање“. (стр. 88). Окретан и пун елана, он одмах своје идеје и приводи у дело. „Први ми је посао био да установим сликарску школу... Поред сликарства завео сам и хармонично певање и телесно вежбање“. (стр. 38). Настава је била бестлатна, а број ученика — углавном лицејаца — убрзо је порастао на осамдесет, што је претстављало велики успех. Али са успехом појавиле су се и тешкоће. „Са“ телесним вежбањем ишло је у почетку теже, јер бео= градско становништво није схватало благодет ове установе, шта више наступило је и негодовање. Навешћу један акт полиције који је овако гласио: „Ма тужбу родитеља да. заводите такову игру У којој деца могу сломити ноге и руке забрањује вам се даљи рад“. (стр. 35). Захваљујући интервенцији једног ученичког родитеља, он ту сметњу отклања, тако да „други дан добих нови акт овакве садржине: „Молимо вас да наставите рад телесног вежбања на корист подмлатка.“ (стр. 85).

Као истинскот родољуба Тодоровића је нарочито тиштило ширење странот, немачког духа у наш културни живот.. »У исто време кад сам