Наша књижевност

Књижевни преглед Пе - 171

заводио сликарску школу, бавило се У Београду једно немачко глумачко друштво под вођством директора Хута.. Публика, жељна забаве, посећивала је ове преставе, и ако није разумевала немачки говор. Ово ме је до дна, душе заболело: да се најезди немштина у сред српске престонице. Зато се посаветујем са тек упознатим младим људима: како би било да

ове: незване госте отправимо, а на њихово место установимо дилетантско

друштво. На одржаном скупу био је усвојен овај предлог... Немачко друштво било је уклоњено, а наше дилетантско заузело је салу у Великој пивари.“ (стр. 34). Ништа боље није било ни са хорском песмом. „Године 1857 _ био сам члан и Београдског певачког друштва. У овом друштву певало се | немачки, и то већином буршовске песме.. Мени беше немило да се у престоници српској, у српском друштву, пева немачки, и у договору са меститим Србином и песником Јовом Илићем успемо толико да он бар текст немачки преведе на српски. Али су остале немачке мелодије. Кад сам предлагао Станковићеве хорове био сам одбијен. Како сам ја имао засебну школу певања, то су ови млади људи, моји ђаци, дораставши постепено улазили у Београдско певачко друштво, тако да су 1863 године кад је Станковић дошао у Београд били у већини и Станковића изабрали за хоровођу. Овим је извојевана потпуна победа, тако да је од доласка Корнелија Станковића у Београд друштво постало потпуно српско.“ (стр. 34=5).

Због недовољне културне развијености наше средине и свога: још. непозната имена, са сликарским радом ишло му је у почетку тешко. Неколико портреа богатих трговаца, позоришна завеса и транспаренти са дочек на престо повраћених Обреновића, било је скоро све што је у почетку свога боравка у Србији израдио, а то је било недовољно да му обезбеди потребна животна средства. Запавши у дугове, дешава му се нешто штто се ретко ком нашем ликовном уметнику касније догодило: станодавац му не само отказује стан, већ „и све моје боље студије, осам комада, глидер фигуре и гипсану анатомију изложи јавно продаји на пијаци.“ (сто. 38). Али већ годину дана касније, кад је постао васпитач кнежевог ван= брачног сина, његово материјално стање мења се из основа — поруџбина на све стране, тако да не без извесне горчине и разочарања пише: „И сад сам тек видео какав је овај свет: сад кад сам имао свега у изобиљу, са свију страна се јавише понуде и у мом милом сликарству. Све се обрнуло: пређе никаква рада, а сада и сувише. Појавише се и црквени радови. Мрепоруке и познанства на све стране.“ (стр. 39). :

Својим идејама о свестраном културном развитку Тодоровић остаје и касније веран, тако да узима живог учешћа у свима културним манифестацијама и друштвима свога доба. Нарочито је живо било његово интересовање за позориште, у коме касније постаје члан Одбора, и између осталог његова је заслуга што Бачвански и Јенко долазе у Београд.

Ватрени родољуб — какав је био на почетку свога поласка у Србију — Тодоровић остаје до краја свога живота, За његово родољубље нарочито је карактеристична беседа којом је поздравио у Београду састанак

Београдскот, Панчевачког и Земунског певачког друштва, у којој између

осталог каже: „Ми емо се као народ тек појавили у новом свету, тек смо