Наша књижевност

172 + —_ - = Књижевност “

-се родили, па нам што више слоте и бржет напретка: треба. ца иза других народа не изостанемо, да што пре ојачамо како нас, још мале и слабе, не би згњечило коло овог века које се необичном брзином окреће. На разним пољима јавног рада ми често изгледамо као несложни. Али то нисмо у цељи, но само у средствима. Не, нисмо у цељи, јер нам је свима једина цељ развитак и усрећеност отаџбине наше, Јер. кад би нам куцнуо један од оних свечаних часова, који су пресудни за народе, ми бисмо сви, из ма ког краја, сви, велим, без изузетка, устали на ноге, као један човек, и јаки братском елотом, народним одушевљењем пошли за "оним који би нам предњачио на стази судбине наше.“ (етр. 68). У ратовима 1876-8 учествује као ратни сликар, изложен свима тегобама бојишног живота које мирно подноси. "Тодоровић је био нежна уметничка душа, понекад чак и сентименталан: „Драга Мати, колико сам чудно раздраган од задовољства, па опет мислим да сам и сетан. Нека дубока меланхолија веје ми по- души _као да купи по уморним удовима ојађену прошлост. Нека чемерна осећања мешају се са милим. Ја тако и волим, тако, јер и сама природа из смесе производи живот“ (писмо мајци од 26 априла 1864, стр. 64), али је вековне непријатеље српског народа неодољиво мрзео и спрам њих није имао сажаљења. „Шрекјуче на Џандиралу била. је јака битка. Турци су напали, али су били уз велике губитке сузбијени, тако да је шанац, који су Турци с почетка били заузели, био испуњен њиховим мртвим телесима. Жао "ми је да нисам могао тај дан бити на Мандиралу“, пише жени 9 јула 1876, У писму иначе- пуном нежности. (стр. 65). Своје цртеже са ратишта слав је у иностране листове и новине и на тај начин помагао српску националну ствар. „Цртеже нека шаље отац а) у ма које новине, било у немачке било у француске, где му се боље према предмету свиди, Ако француске примају, боље тамо, јер се боље плаћа. За италијанске много је отац рекао. Цртежима није једнака цена. Зависи од величине, Боље би било да редакција сама каже како и колико плаћа, за разне величине, па онда мо= жемо видети је ли вредно да се ради“ (недатирано писмо породици из ратова 1876=8, стр: 66). Најзад, за време | светског рата, иако већ у дубокој старости (преко осамдесет година), не жели да живи под непријатељем, напушта свој дом, потуца се по унутрашњости Србије и иностранетву, ла се 1919 год. врати у опустошену, али слободну отаџбину, у своју кућу коју непријатељ није поштедео“ већ "разрушио и опљачкао. - ~

Писана у дубокој старости, на измаку девете деценије, Тодоровићева _ Аутобиографија неједнако обрађује поједине периоде његовог живота. Нај-. више места. заузимају доживљаји до четрдесете године — детињство, младост, прве тодине. боравка у Србији — им бављење у Риму 1916-18 год. Дотађаји између та. два периода или су само овлаш поменути, или се уотште и не наводе, што претставља осетну празнину, јер је Тодоровић башт кра= јем прошлог века био врло активан, а његов живот нарочито буран (тада је имао велику полемику са Борђем Кретићем о црквеном сликарству, што уошште не помиње“ у Аутобиографији). Ипак, и поред тих празнина, 1одоровићева Аутобиографија претставља значајан прилог нашој, у овом 755