Наша књижевност

Књижевни претлед = - — : = 178:

гледу оскудној, књижевности. Њен значај =је двострук: с једне. стране, она садржи низ важних података о самом Тодоровићу, нарочито из првих година његовог бављења у Србији;“с друге стране, она је широка слика наше културне и друштвене средине на почетку друге половине ХЛХ века, средине проткете истинским родољубљем и још неисквареним поштењем,, у којој имућни грађанин. даје пет пута. већу помоћ но што је тражена, а

оскудни уметник енебива се да је прими јер није толико тражио. Тодоро-

_вићев стил је лак, причање занимљиво; ту и тамо наћи ће се понеки

у

архаизам и старачки лапсус, али све то не умањује вредност његовог- дела.

– =

_ Редактор Аутобиотрафије, Т=-ђа Зора Симић Миловановић, ттропратила је издање предговором, потребним напоменама и регистром "личности. Оскудност литературе из области наше историје уметности, Тодоровићева · личност и карактер издања („Научна издања Матице српске“) захтевају посебан осврт на њен рад. Шредговор прететавља проширени и допуњени редакторов увод у каталог издат прошле године поводом изложбе 'Тодо-= ровићевих радова (Изложба слика Стеве Тодоровића, поводом двадесет пет година од његове "смрти, Београд 1950, стр. 44) По обиму (има: 18 страна) он претставља досада најопсежнији рад о ТГодоровићу. = читаву студију = и у њему је, за разлику од осталих написа, дат преглед цело=

купног Тодоровићевог јавног делања. Нажалост, он садржи многе непра-

вилне конетатације и нетачности, што му у многоме. умањује вредност.

На првом месту, не можемо се сложити са констатацијом да је „о сликару Стеви Тодоровићу много писано (– (стр. 6). О њему је, узимајући У обзир и отшште прегледе наше уметности (8. Џетровић, М. Кашанин, Б. Поповић, 3. СДимић- Миловановић), објављено једва десетак, краћих, написа, пРтО се, кад се има у виду Тодоровићев велики значај и“ огромна делатност,

"не може сматрати као много. Напротив, може се само рећи да је о То=

доровићу више писано но о другим нашим ликовним уметницима, од којих за неке немамо скоро никаквих података. Исто тако не можемо прихватити ни констатацију у погледу судбине Тодоровићевих радова =— „све је готово пропало за време ратова“ (стр. 21). Приличан број његових радова = поглавито скица, цртежа, акварела, студија — стварно је пропао за време ратова, али имајући у виду његову велику плодност у портрету и иконографији — главним областима његова делања — што је у огромној већини сачувано, горња тврдња је ипак претерана. | | На етр. 12 редактор пише да је Тодоровић „припадао либералној странши,. којој је био искрено одан. Због тога је на својим леђима осетио борбу која се у то доба водила између либерала и напредњака. Ништа му његов огроман и плодан рад није помогао. Са Велике школе, где је био доцент, премештен“ је у гимназију за обичног професора, а СА у реалку, где је остао до 1894 године, када је по својој молби пензионисан“. Стилски лепо срочено, али историски нетачно. Тодоровић је сам, на понуду министра просвете Косте Цукића, прешао у реалку још 1865 год. (стр. 42—3), када напредњаци још нису ни постојали — они су се као странка формирали тек 15 година касније, 1881 год.) На истој страни стоји како је Тодоровић приредио у Београду априла 1859 год. своју прву уметничку из-