Наша књижевност

194. - Књижезност

носове књиге: „Револуција, за мене, то је начин постојања“, пише он. Али, „ми смо људи, бескрајно уморни људи, бескрајно очајни у овој јаловој борби“ И најзад: „Све је похапшено. Све је затворено. Наша младост осуђена да вегетира и трули на једном месту“.

У своме предговору овом делу Жан-Пол Сартр, наводећи последње речи писца, овако надовезује: „То су последње речи једног на смрт осуЂенот, и ми у њима не можемо изменити ни слова Сувише је ка-

сно. "Треба, међутим, да чујете крик своје жртве, тај крик који прет-

'

ходи коначном угушивању: крик краја наде. Тај глас се чује већ двадесет година: то је глас немачких Јевреја, па Аустријанаца, па Шпанаца, па Чеха, па Пољака: они су побијени једни за другима и кад су једни падали, долазили су други и редом дизали свој глас и запомагали. А ми, ми смо запушили уши, А сада је ова књига ту, и последњи који су позивали у помоћ мртви су: остале су наштамнане речи. Треба да их прочитате да бисте сазнали какав је вапај кад је нади крај, јер ће ускоро доћи на нас ред. После тога више неће имати ко да вапије у помоћ. Нити ће бити кога да запуши уши.“ :

Да ли је ова страхотна визија блиске будућности, у шестој деценији ХХ столећа, само црна слутња очајника, само варљива уметничка драперија надражене и утучене осетљивости, само једна нова (да ли нова2) песимистичка варијација о трагичној судбини наше генерације; Или..

- = — и—и