Наша књижевност
-- 196.
= _____тоград даје кроз своје властите = - лирске доживљаје и сензације, "кроз своје властите усхите и оду=
шевљења, а када говори о људима,
онда је реч не о појединцима нето о читавом колективу, о омла-
5 жним и блиставим стиховима ве; ликот унутрашњег интензитета шостигли оно што се у уметности писане речи зове моћ уопштавања, то се за Бањевића не би могло реЋи. Или, тачније, Бањевић је у то-= 1 ме успео само делимично, само у неким строфама ове своје поеме,
само у неким стиховима. :
Има у овој "поеми исувише оп=.
штих места, исувише уобичајених = _Фигура и слика, употребљених- и = Е “злоупотребљених рима, оскудних и свакодневних мисли које нам ништа не казују, или казују врло
знамо из- новина. Мирко Бањевић није више тако млад песник, он већ годинама пише, има за собом више збирки песама и, што је у овом случају важно, неколико написаних и објављених поема. На ипак, кад год сам читао његове стихове, било то у неком часопису : _или књизи, налазио сам се у не= доумици. Има нечега чудног, нео-
5 бјашњивог у овом песнику —- или
- барем на први поглед необјашњи-
вог — за сваког оног који није
- пратио његов развој, који га не
зна и први пут чита. Он је, веру-
- јем, за многе непознате читаоце
– __пун контрадикција и парадокса; "он је такав и за мене, иако довољ= но познајем и његов поетски пут и њега лично већ годинама. А е-
~
"во, укратко, у чему се то састоји.
и огледа. Узмите, рецимо, његову последњу збирку Земса на каме— ну“ пресек" целокупнор његовог доса= дашњег рада. Прочитајте је од почетка до краја, мирно, пажљиво и, ако хоћете, с потребним поштовањем према напорима
да дате неки коначан и у длаку одређен суд, као што се то може код мнотих и многих других, 0 Књизи, о стиховима и појединим
динској радној маси, која је пругу изграђивала и изградила. Али, док су Давичо, и нарочито Горан, сна-
мало, или оно што сви већ одавно...
која претставља и известан.
аутора. После читања тешко да ћете моћи
Књижевност
песмама. У целини узето, читалац осећа =— барем сам тако ја осећао =-"да то није добро, ма ту тушта и тма неравнина, рогобатности у основној интонацији, у ритмици, _ једном речју у изразу. Шросто на"просто, осећа се да се песник не бори довољно или не уме да бори за бољи, адекватнији свој израз, Џа ипак, из целе књиге, као "и из других Бањевићевих стихова,
избија нека сирова снага. Он вас,
изненади неким добрим и једрим = фитуром и лепотом обрта. Код њета заструје снажни поетски токо= ви, да брзо као понорница ишчезну и нестану ни сам не знати како и зашто. Са великих таласа истин-= ског поетског надахнућа овај се песник зачас пребаши на плићаке баналности. Очигледно је, барем за мене, да је Бањевић један од оних, да тако кажем, неорганизованих талената, који не умеју или неће да негују свој дар, који на умеју или неће да економишу својом снагом. Код њега је све стихијно и од бога дато. Он се вел годинама бакће са једним те истим троблемом: проблемом личне кул=
стихом, свежином језика, смелом
туре, проблемом усавршавања и и-_
зучавања форме и занатске стра-
"не. писања. А то је у свом доса=
_ дашњем _ стварању морао одав=
—но да превазиђе, јер време не чека. Отуда раскорак између емо= _ције и остварења, између замисли и готовог дела.
И у поеми „Звјездани воз“ Ба-
њевић је показао све ове одлике и недостатке. Има нешто у поезији што се зове рационална кон= струкција, а има и што се зове поетска мисао, свест песвика о свом властитом делу, његово сагледавање свог властитог дела. Јеђ, песник је у свом делу, али истовремено и изван њега. Он је сав обузет својим емоцијама, које се по-
каткад могу граничити и са оп-=
сесијом, али истовремено наступа и -као хладни посматрач, као вечито сумњало које мери сваку реч и сваку запету, онај неуловљиви, чаробни распоред речи и појмова -које у свести читалаца стварају истинску поетеку слику а у срцу буде многа успавана и нагомилана _ осећања. Исто тако, постоји у по-
>>