Наша књижевност
со бо с»
Књижевност
(О ИЗДАЊИМА „ГОРСКОГА ВИЈЕНЦАХ и ЊИХОВИМ ВАРИЈАНТАМА <
Уочи последњег рата, године 1940. изишло је четрдесет и прво издање „Горскога вијенца“ (у библиотеци „Луча ). Притом се нису рачунала још два издања која је нешто касније поменуо Милан Решетар у чланку Колико је пута изда-
ван „Горски вијенац („За-
писи“ ХХМ, 198—195 — свеска за април 1941), а то су издање Јована Секуловића, објављено латиницом у Херцегновом године 1939, и. издање подгоричке књижаре |,„Уједињење“ од_ године 1936. Према томе, до 6 априла г. 1941 знало се за четрдесет и три издања „Горскога вијенца“. Да ли четрдесет и триг Решетар
_је мислио да се у права издања не
могу рачунати ни литографисана репродукнија рукописа ,„ Горскога ви-
__јенца“, рађена у Љубљани г. 1933
по заповести краља Александра, ни хектографисани текст за избегле српске ђаке у Виривилу из год. 1916. Ако би се то Решетарово мишљење примило, па се та два издања изузела, а место њих додала она два ко-_ ја је поменуо Решетар, значи да би опет до последњега рата било четрдесет и једно издање „Рорскога вијенца“. Али и Б. Ковачевић је у белешци Колико је пута из даван „Горскивијенац“ (Летопис 1947, 361, 52—54). поменуо још пеке варијанте „Горскога вијенца“ у панчевачкој „Народној библиотеци“ и додавши им још и два издања Трифуна Ђукића која су изишла у Београду год. 1941 и 1944, (а такође и друго американско издање које је поменуо др ЈБ. Дурковић) утврдио је да је до краја последњега рата- објављено четрдесет и осам издања „Горскога вијенца“, без она два која је одбацио Решетар:. Најзад је у чланку О данашњем
проучавању Његоша и издавању његових целокупних дела (Књижевност 1950, Х, 68—77) поменута и шеста панчевачка варијанта, те су према томе издања · „Горскога вијенца“ до краја године- 1944 навршила четрдесет и девет бројева. Кад се томе дода“ седам издања објављених поводом прославе у год. 1947 (два „Југословенске књиге“, по једно београдске
_„Просвете“, Матице хрватске, загре- | бачке Просвјете“, сарајевске „Свје-
_ довића. Ово
тлости“ и цетињско), онда значи да
смо досад имали педесет и шест из-дања „Горскога вијенца“. У тај број "не рачунамо малочас поменуте ре-
продукције, а такође ни преводе или прераде за позориште које су штампане у посебним књигама, као што су на пример Перуновићева и Плаовићева прерада. Ако бисмо пак рачунали и љубљанско литографиса-. но и виривилско хектографисано издање, онда би досад било педесет
"осам издања,
Да ли постоји још које излањер Постоје још нека; али не знамо да ли би их библиографски стручњаци узели у обзир, него како су слу-
"чајеви ·занимљиви, мислимо да их __ вреди овде саопштити и о њима ра-
змислити. У издању србијанске „Просвете“
_ године 1947 штампан је „Горски
редакцији узе Раиздање је требало да на челу има чланак Реализам „орскога вијен-= па“ који је најпре објављен те исте године у „Књижевности“. Тај чланак је доиста сложен и отиснут као предговор, и с њим су се почели повезивати примерци „Горскога вијенца“, али је затим одлучено да у овом издању не буде предговора,
вијенац у
-" па је тај чланак изостао и ово изда-
ње се појавило без њега. Ипак се може претпоставити да је макар један примерак са тим предговором сачуван. С њим бисмо онда имали педесет и девет издања.
Исто тако кад је Јован Берса начинио допуну Посвете „Горскога вијенца“, Решетар је у један мах имао намеру да Берсине стихове уметне у Посвету на место оних Његошшевих тачкица. Табаци су ве били отштампани кад су Решетар и његов издавач Светислав Б. Цвијановић одустали од додавања Берсиних стихова (а одустали су зато што се на њих била дигла повика да умећу Берсине стихове из некаквих политичких разлога). Али је Цвијановић, одбацујући табаке са Берсиним стиховима, ипак у један мали број примерака увезао баш те одбачене табаке, п тако смо добили још једно, додуше, врло ретко издање, с којим