Наша књижевност

1204 | — 7 · - _ 5 — _ Књижевност

"И кад би се, на пример, размотриле три главне европске _ књижевности које је Његош донекле могао познавати; кад би се ју овом смислу испитало раздобље романтизма, рецимо од 1820 до 1850 године, уверени смо да би се код многих писаца које Њетош није знао, нашло идеја и слика, сличних његовима. Зар није Раул Лабри говорећи о мистичком учењу московскога про_ фесора И. Г. Шварца“) уствари указао на идеје врло блиске Њеегошевима, па ипак тешко је веровати да се Његотп, иако му је савременик, инспирисао код њега. За Његошева живота) Жерар де Нервал неколико пута се у својим стиховима или у прози "сусреће с Његошевим мислима, ма да по свој прилици један о друтом нису ништа знали. | — _—_ Ипак, зна се за једнога писца кога је Његош радо читао, па чак и преводио. То је Ламартин. Ако његов „Џад једног анђела“ нема нарочите везе с „Лучом , јер им се мотиви само једном " појединошњу секу, не може се рећи да Ламартин није оставио никаква трага у Његошеву певању. Најпре, ту је „Химна ноћи“ коју је Његош лепо препевао, а ту су и неки стихови из посвете С. М. Сарајлији који су можда реминисценција из Ламартинове. песме [1 'Ноттпе, посвећене Бајрону. -

Слично Ламартиновим етиховима:

ТРћопште езе шп Фе [оте аш зе зошујепћ дез степх: 5он даце (Чезћегте де 5оп апшаце сПојте, 5 . Ре се Чезбпз регдиз и сагде Ја тетојте...

и“ Његош готово исто каже:

Он се сјећа прве своје славе, 5 Он снијева пресретње блаженство...

"У тој Ламартиновој песми налазе се, дакле, стихови који се могу схватити као алузија на преетзистенцију човековјућ , Товек је пали Бог који се сећа небеса“ ... „Дишен своје некадашње славе“ он „чува спомен“ на „своју изгубљену судбу (срећу). Све

· то доиста много личи на Његошеву основну концепцију спева.

„Луча«“ је заснована сва на тој идеји преегзистенције; све што се у њој збива човеку, збива се за његова живота на небесима. Кад Адам прелази „небесну границу са својијем жалоснијем ликом“ и кад њега и његове легионе изгоне „пред врата вјечности“, то је већ крај „Луче“. Он -

Али, Ламартин је ту. мисао рекао у четири стиха и није се вратио на њу. Да ли ти стихови уствари говоре о преегзистенцији% Да је човек „пали Бог“, то је стара песничка фраза која не мора имати дубљи смисао, Зар се она не може односити на ренесансу, кад се човек стао измицати испод ига цркве, сматрајући се средиштем васионе; или, зар не може бити алузија на старо грчко доба, „кад су људи били врло близу боговима“

у 5

9) Мејапвез еп Гћоппешг де Јие5 Гергаз, Рап 1930, с. 189—200.