Наша књижевност
Оригиналност „Луче микрокозма“ | : а ; 248 ·
Најзад, Ламартин је био и сувише катоџик да би озбиљно. веровао ту преегзистенцију.) ___ = 1 Има још: један тобожњи траг пред којим су се неки истра-=
живачи радознало заустављали, То је путопис Дирмон Д'Ирвила ·
(Ргшаог- 4 Огуше, 1790—1842), нађен у дворској. цетињекој
књижници „који је Његош могао читати“ ма да није доказано. да ли је припадао Његошевим књигама или је доцније набављен..
У овом путопису налази се цео један одељак о браманизму, о побуни небесних духова и њиховом заточењу на земљи. Његош _ је, дакле, и код овога путописца могао наићи на. идеју преетзи= стенције. Али као што је већ примећено, „стварање видљивог света не почиње по Његошу тек после побуне, као по овом индиском предању, него божја егзистенција је ... стално стварање у виду ширења светлости Само се земља и пакао стварају накнадно ... са циљем дар приме пале духове“ 5) Сем тога, Ње-
гост из идеје предживота на небесима изводи „идеју гнемнезе“ сећања човековог на преегзистенцију, које можда има у Ламајр=.
тиновој песми, али не и у овом путопису. Та је идеја, међутим, крајња основица целе „Луче“. = : :
Све то указује на две претпоставке: 1) Његош узима туђу
мисао, само као почетну инспирацију, али јој даје други правац, продубљује је и сасвим измењену поставља је за основицу спева; 'Из детелине са три листа производи детелину са четири, како каже Уајлд. 2) Његош је сасвим независно стару источну легенду употребио за спев, Замисао се у њему расцветала и развила са= моникло, јер оваква легенда у сваком од нас може живети као сшште место, сама собом, као заједничка свим мисаоним или песничким природама. (4 та У
4) Како изгледа то претерано тражење веза и утицаја, један од најочевид-
нијих примера је случај чувеног француског слависте Андре Вајана. Поводом неких Његошевих стихова из „Горскога вијенца“ он каже: „И вегтје аше Мјесо 5п5рте: већ поп Фтесјетепћ Је РЕмапечје спај Фишпе мегејоп тотап аце де |а зсепе дез Есгиштез (с!. Сћгј5ф ап Мопљ. дез Обмег5): зоб 4и 5 оејп ге “ де Јеап-Раш, го реш-ефте ди Мопе Чез: Обуветз де Марту, ата џепа де ратате Фапз (а Кеуџе Аез Чешх топдез (Јер јап 1844). Та сотгезропдепсе еј сигјешзе епшге [е5 џег5 Моје племе сном мртвијем спава ееЕ Ма:;5 шп 5оштеш. де тог ассађје Џез - арб те“. (Превод: Чини се да се Његош овде не надахњује непосредно Јеванђељем, него једном романтичарском верзијом сцене из Светога писма у којој је Христос на Маслиновој Гори, и то или из С на Жан-Пола или можда из Вињијеве Маслинове Горе која је баш у оно време објављена у „Прегледу два света“ ! јуна 1844. Занимљива је веза између стиха Моје племе сном м ртвијем спава.и Вињијевог Али апостоле мртви са н обара. — А Маша, Сћгопаше, Кеуце дез ефидез чјамег УП, 300.) — Уверени смо да Његош није овај свој стих узео ни од Жан-Пола, па чак ни „можда“ од-Вињија..., Г. Вајан који се на другом месту не слаже с онима који у Његошу виде претходника Дарвинова, с правом наводећи сличне мисли код Хорација, псеудо-Анакреона и Таса (вид. Кеуце дез ефиде5 зјауе5 1Х, 321), овде и сам проналази случајне везе и сличности.
5) А. Шмаус, Прилог историји постанка „Луче“, Венац-ХУ с. 424,
3 Књижевност
= !
~