Наша књижевност

_ВЕРНА_СЕНКА —

Нико, нико ми вернији није од моје несталне сене:

од колевке до гроба пристала је уз мене. И · На мах преда мном иде, час устопице прати,

или се прислони тихо ко забринута мати.

Кад јој се безбрижан предам највише је весели, па земним лутамо шаром куда само зажели. | — |

Сунце је рађа и живот јој гаси. Када се расцветало с барове гране дитне, па земљу и небо — сјајем, мене сенком украси, извије се преда мном и свуда пре мене стигне.

У јутра, покрај ноту, не може да се смири: “ на свака врата пре мене сенка моја завири. _ Тек што се врху довине, већ даље некуд лети.

Када ја за њом стигнем — тражим је по небеској стази, а она већ је доле — ја нећу тамо смети! —

· по шљунку и облутку, гола, потоком гази.

| - 0 | Час у небо се баца, час у понор се ејури.. - = Гле! у потоку лежи, а поток над њом жури!

У подне, она се од сунпа крије. | < Скупи (се око ногу, па цвили, па ме моли

да на рукама мојим сустала крила евије,

да у наручју моме подневни страх преболи.

У подне, никад ме не напушта: крај мојих уморних ногу рањена крила спушта. | 1