Наша књижевност, 01. 09. 1951., стр. 54

264 | | пл Књижевност

посматрајући га. како мирно седи међу нама, највише обртао.

једну мисао: ко бе прозрети густу завесу која нам скрива бу-

дуће дане, ко ће знати шта нам они носе и шта нас чека следећег часа“ И, било ми је у том тренутку некако криво због људи ·

што им није датом то да сазнају и чинило ми се да је неправично и срамотно, да човека понижава и вређа, што све оно око

чега се труди и упиње може да буде срушено, можда, веб =

следећег часа. ;

_Ето то сам мислио, али говорио. нисам ништа. Један од Кривошијана. гурнуо је букове цепанице у ватру и вабацао поврх њих нарамак грања. И Убљанин је ћутао. Марко „Мађар , коме никакво оружје није требало, јер је као кувар

_ био подаље од борби а плашио се сваког пуцња, онако детињски

лаком, није могао да се уздржи и затражио је питттољ,

· __ = Лако ћеш набавити други! — рекао је Убљанину.

- __— Кад набавим, даћу ти, Овај сам намијенио отаца ту казао је Митар мирно, не трепнувши.

Марко је обрисао леву руку о ногавицу, преместио у њу ништољ и посматрао га издалека у Пру ној руци као девојка кад.

се гледа У Малу

=—- Важи! —"сложио се. — Ја ћу дотле овај. партакес еене рекао је лукаво и пиштољ завукао у големи џеп, позади на чак-

штрама. Пи __Убљанин се није бунио. Смешкао се, ставио лулу у уста не

_ палећи је, а Марко се из свог угла вратио ватри и, као да се не-

чем досетио, упитао подозриво: — Мислиш да ћет моћи набавити други. Бар обичан... на добош. . са пет метака — додао је Јер је знао да. се ова] неће задржати код њега. — Могу, Пн Сутра! — рекао је Убљанин и опет се протегао на свом месту. Био сам уверен да се не шали и досетио

·" сам се да мора да има негде скривенот оружја. = пушкомитра=

љез с којим се одметнуо у шуму, није донео са собом.

=— Сутра ћу на положај, у Јелови До... — наставио је да прича, — Могао бих се самдруги провући до магацина на · Цржвицама... има једна Јарута, кров птуму...

Био је заустио да још нешто каже — хтео је можда да нам објасни како ће доћи до пиштоља. Отворила су се врата, пламен се притнуо, у колибу је ушао Марко Перов Вучуровић, сељак из Звечаве и није ни затворио. врата за собом.

_ — Митре! — рекао је. — Зову те доле, у штаб. Нисмо га чули кад је долазио. На ногама је имао опанке гумаше, опрнуо је црну кабаницу и није се видело да је имао оружја.

— Је ли! —= зачудио се Митар и скочио на ноге. ено се... — Ето, сад ћу!... Одмах! — Наместио је капу, закопчао дугмад на кратком капуту и копчу под вратом, утегао се и погледао низа се као војник пре но што ће изићи пред старешину.

Бидело се, био се изненадио и збунио.

ЗРЕ.