Наша књижевност

о БАШТИ

СТВАРНОСТ И ИЛУЗИЈЕ

НЕПОЗНАТО ДЕЛО МАРСЕЛА ПРУСТА

У књижевној заоставштини Марсела Пруста, великог песника једног од најзначајнијих романа ХХ столећа У тражењу изгубљеног времена, међу његовим рукописима, концептима и писмима, нађено је и стотинама листића исписаних младићком руком. Сређујући те листиће, који су остали испретурани и без ознака, често као фрагменти, Г-ђа Жерар МантПруст и Бернар де Фалоа успели су, после дугих напора који су захтевали исто толико ревности колико и разумевања, да нађене рукописе среде у једну целину. Показало се да су исписани листићи уствари један прилично велик роман, коме је сам Пруст, у годинама кад је радио на њему, дао наслов Жан Сантеј. Проналазачи суде да је ово младићко дело Марсела Пруста било написано између 1896 и 1903, дакле пре но што је Пруст почео да ради на свом великом животном делу, пре но што је почео да изучава и преводи Џона Раскина. 6

Карактеристична је прва реченица којом је млади Пруст почео ово дело: „Може ли се ова књига назвати романом» — пита се он. — Она је то можда много мање и много више, она је сама суштина мога живота, изажета без икаквих примеса, у сним часовима раздирања када та суштина сама налази свој пут. Ова књига никада није била прављена, она је била узбрана.“ Стварно, ово дело је, по многим својим елементима и особинама, аутобиографског карактера. У њему је сам Пруст описао, боље рећи поетски евоцирао своје детињство, однос с мајком, доживљај родне куће, нрва узбуђења, сваковрсне успомене — материјал од кога ће он доцније, у једној поетској транспозицији, градити и поједине делове романа У тражењу изгубљеног времена. Нажалсст, ово младићко дело: Марсела Пруста, из кога ће критичари и есејисти, познаваоци Прустовог дела, моћи извући многе драгоцене закључке, прочитао је међу првима обавезни Андре Морвса, и своја конвенциснална запажања саопштио љубитељима Прустове уметности, У једном чланку под насловом Скице мајстора, он овако карактерише овај младићки Прустов роман: „Читао сам три дана и три ноћи, и нисам се разочарао. Није, рецимо то још једном, — Жан Сантеј ништа друго до једна скица, покушај да се нађе пут за један роман, муцања генија који се тражи. Али, дивно је што се већ све налази ту; смисао за. нове метафоре, туђе свакоднев99