Наша књижевност

Ш 4446

к њи зж вевно ст

ЂЕОКРАЛ, 1951

КЕЊИТА ХЕТТ, ТОДИНА УЛ

МАРГИНАЛИЈЕ =

БЕОГРАД ПОД ОКУПАЦИЈОМ

Под окупацијом је наслов оне туробне књиге Борисава Станковића, мучне каткада не само по слици мучеништва једног окупираног града коју она верно, доследно даје у ситним, тмурним, свакодневним цртама хроничарског карактера, него и по извесним јетким, мрачним тоновима сасвим субјективним, често пристрасним, па чак у извесним случајевима и ситничарским. Али и тиме можда, баш: зато што је двоструко жалосна, та књига представља адекватан. израз једне несреће, истиниту и живу слику мртвила, смрти. У њој окупирани Београд, 191519:58, има своју хронику, свој фрагментарни и субјективни, али јаду епохе одговарајући летопис. -

#) Хтео сам, на почетку све нове серије Маргиналија, пишући о доследности али не заборављајући при том да је идеја, да је осећање. пролазности оно што овде није престало да стоји као позадина иза сваког размишљања, хтео сам да говорим о доследности и из једне сасвим друге перспективе, тек наговештене на првим страницама ових изнова започетих Маргиналија, из једне субјективне перспективе, управо из перспективе субјекта. Живот субјекта, и мисао његова, подложни метаморфозама и захтевима постајања, не могу бити доследни у једном догматичном смислу, у једном апстрактном и статичном. смислу, у оном смислу у коме се Богдан Поповић хвастао својом доследношћу када је, у поговору своме Бомаршеу (започетом и углавном написаном 1888-89 а у књизи објављеном 1925), написао да се „његова мишљења нису изменила ни У књижевности ни у моралним погледима; о томе није тешко уверити се поредећи оно што је писано 1925 са оним што је писано 1889. Чак ни у политици писац није променио своја теоријска гледишта... .о „Јакобинцима“ мисли опет као и пре, да су „дивљи сметењаци“ кад нису „пометени бандити“.“ Таква „доследност“, заиста, па и без обзира на ту њену запањујуће реакционарну садржину, није она доследност која је јемство и основа моралности, вредности, трајности и виталности једне мисли, Ради се о једној диалектичкој доследности, или о недоследности која може имати и привидни изглед доследности, као ова статичност мисли Богдана Поповића која је недоследност већ самим тим што је својом непомичношћу неадекватна живом постајању друштвене стварности, Хтео сам, у вези с тим, да говорим о дефетизму и о национализму у доба Првог светског рата, о доследности дефетиста који су У Другом светском рату били антидефетисти и патриоти, и о недоследности оних који су од патриота постали националисти, Хтео сам да говорим о томе како сам, под окупацијом, у жудњи за победом, интензивно преживљавао конкретну, диалектичку негацију дефетизма, тојест негације „победничке психозе“ из 1918—1921. Хтео сам да говорим и о Црњанском. Размишљања о политици Кремља имала су свему томе да буду само увод. Објављујем ли сада, уместо тога, ове белешке за предговор једној ненаписаној хроници о Бео-