Наша књижевност

%

5 – : Е 5 392 ; | Књижевност

___Понова окупирани Београд, 1941 1944, "такву своју уронику досад уошште нема. Истина је да у извесним, после Ослобођења објављеним, новелама, дневницима, сведочанствима или песмама

" можемо, 'овде-онде, наћи понеку слику окупираног Београда, че-

сто потресну, или историски значајну, или карактеристичну, понеку слику тог стања и деловања људи, херојског или подлач= ког, за то време, под тим стањем, али своје хронике Београд под овом ПОСТО Дно и најетрашнијом окупанијом до данас нема.

О Народноослободилачкој борби о сведочанства без обзира на то што ниједно од њих није још оно које ће пред

"вековима остати као шекспирски драматична уметничка синтоза

те наше јединствене епопеје = многобројна су и разнолика и на различит начине пластично сликају различите видове те судбоносне борбе за слободу народа. Постоје и документи, прилично исцрпни, о насиљу и злочинима фашиста, о издаји и злочинима колаборациониста. И Београд је, разуме се, обухваћен и једним и другим редом сведочанстава, била она само документарно изно-

шење података или књижевна обрада тих података. Али окупација

као глобални феномен, — са свим оним свакодневним, ситним деплавањем које, и у тој клими несреће с једне и револта. с друге стране, у тој. драматичној клими изузетног, налази себи места између крајности херојства и крајности злочина, -= окупација као доживљај милиона људи и који се продужава, за све те милиосне, годинама, нема своје хронике.

Окупирани Београд чека свога хроничара. Ја гледам ту своју стају варош, ту своју етару и нову, у простору и у времену разбацану варош, и не умем да је уочим као целину, да видим обрисе њене целовитости, њеног унутрашњег лика, њеног бића. А биће једне окупиране варошти још је теже схватити, зачаурено какво неминовно постаје, притајено, тајно и умртвљено, са оним наглим пламеним, тренутним и виолентним трзајима отпора, пркоса тим тек с времена на време видљивим пламсајима оне слободарске, непокорене виталности која не престаје да тиња под привидом покорености, под притиском покора. Окупација, као доживљај заједнички свима, и као заједнички доживљај који траје, и чија је једна од страхота баш то _ трајање, које изгледа

граду под окупацијом, које сам написао за један зборник о Београду, дакле изван оквира ових Маргиналија, то је зато што ми изгледа да, једним својим видом, и те белешке нису ништа друго но размишљања о доследности, о пролазности и о непролазности, о промени и опстанку, о логици и животу. Тако се десило да је слика ефекта једног доследног процеса и ефекта једног процеса недоследности дошла пре скицирања тих процеса. Изгледа ми, међутим, да је и овога пута случај добро. извршио свој задатак: кад будем говорио о путевима дефетизма, патриотизма и национализма и о путевима поезије између два рата већ ће бити било донекле речено камо је ко стигао. Јер помрчина окупације била је, изгледа, потребна за развијање дотле многима непознатих морално-политичких фотографских. плоча и филмова.