Наша књижевност

394 : Књижевност

душе, једно стање које се вуче кроз животе људи и које их чини — кад их не ништи сасвим — полуживотима, стање које туши, непрекидно, безоблично, отровна густа магла. која продире свуда, и гуши, и заматљује видик и вид.

У тој крвавој магли окупације, под тим тритиском трајања, под немилосрдним ударцима, Београд је стајао као једно велиго, немоћно колективно биће од кота ти узастопни ударци сваким даном откидају комаде живог меса, и које од те матле, од те за-= гушљиве матле обмане, лаки, понижења, једном речи фашизма (немачког и дражиновскот) једва дише, Београд је стајао као јрањаво и отровано биће које се од тих удараца сваким часом може срушити, али које упркос свега, и поред свих слабости, опетаје, одолева, стоји до краја. Не говорим овде о јунаштву, или бар не само о јунаштву, као штоне говорим ни о подлаштву, о покорности и издаји. Било је, наравно, у том опстајању Београда, и једног и другог, једног против другог, па је у свом драматичном виду повест Београда под окупацијом, повест окрптаја једног и другбг. Али стојећи под окупацијом, настављајући ипак да дише у тој љутој магли, Беопрад је настављао да живи, неизбежно, и у оним манифестацијама и облицима живота који као да нису детерми= нисани окупацијом као политичким чиниоцем, који самом силом живота, тојест својом сопственом силом и неизбежноштћу, хоће да се изузму од те детерминације, и, у односу на окупацију као политичку чињеницу, не буду мерени мерилима која ти односи одређују. А можда се Београд одржао под окупацијом благодарећи делимично и тим манифестацијама и облицима живота који се не могу сврстати ни у јуначка дела ни у издајничка недела, па чек ни у кукавичка не-дела која значе равнодушност, и пасивност. = : :

У окупираном Београду, где су ноћи биле шупље и глухе, као тамни, безваздушни понори, као празнине, кад по пустим улицама, после полициског часа, одјекује само немачка чизма или по који ретки бивши Србин са специјалним „аусвајзом“ промиче, а где су јутра значила, пре свега, почетак опет једног новог дана који ће скоро неизбежно донети наш дневни оброк злих вести о новим хашшењима, о новим стрељањима, о новим дражиновским клањима по Србији, у окупираном Београду, живот је људски, међутим, обичан, свакодневни, физички и псижички живот топле, глатке, релативно разумне животиње која себе човеком назива и сматра, живот је и ту тражио свој данак.

У окупираном Београду, трајање окупације, ти дани тешки | од страве и од стида, ти дани гњева и наде, те. године мржње и чекања, то црно трајање окупације морало је истовремено бити и трајање хиљада и хиљада појединачних људских живота, састављених од елементарних манифестација људског живљења; из дана у дан, годинама, живот је и ту тражио свој данак: требало је јести, загрејати се кад је мраз, склонити се од кише, раз-