Наша књижевност

Маргиналије ~ 395

говарати, волети се, спавати, слушати музику, боловати и лечити се, рађати децу, и умирати, и сахрањивати мртве, и сањати, насмејати се, сећати се, и заборављати, Све се то, неми_новно, одигравало у нељудској клими окупације, окупације као стања које је негација самога смисла свих тих три оде маи= фестација људеког живота, као стања које су саме те манифестације негирале, и порицале и када су се немоћно ломиле о њета. У септембарској ноћи погледати звезде, и бити занесен · бесконачном, кадивеном и златном загонетношћу света, и истовремено интензивно, свим бићем осетити поуздаћост слободе која расте на излазу из овог крвавог прнила, то је свакако значило порипати стварну егзистенцију хитлеровског војника чији су коради у истом тренутку одзвањали пустом улицом. Али су они ипак лупали даље по асфалту...

Дисати лаки, меки пролећни ваздух на Калемегдану, под окупацијом као и у слободи није могло бити нешто мање, нешто мање опојно, но то: дисати пролећни ваздух; па ипак, било је то нешто сасвим друго, било је то дисати под окупацијом. Окупација је била брутална негација живота, а живот је

тражио своје право, негирајући окупацију: ни она ни он нису

дозвољавали да буду заборављени.

Било је то време гађења, беса, време пакленог ужаса, и Бањица је лежала ту крај "трада, као неман која ждере, незајажљива, слободу и животе, и која се не може умилостивити, и која се не да заборавити, а гестапо и „специјална полиција“ поделили су били тако систематски делокруг својих надлежности и свот удруженог харања да се заиста скоро ниједан београдски грађанин, изузев највернијих слугу издајничког недићевског режима, није мотао сматрати изван дохвата над градом најдвијеног полициског полипа. Лични животи појединашта и сав тај зама= гљени, мутни полуживот читавог града одвијали су се, разуме се, у знаку тог основног заједничког доживљаја свих, окупације, и између смрти и поноса, и између свести и понижења, ту, на оштрим литицама људског достојанства, на самој ивици страха, глади, пропасти и срамоте, животи нису могли не бити поларизовани претећим, силним и подмуклим магнетским по љем окупације. Окупација као да је сваку савест стављала, неумоЉљиво, пред избор који се није мотао избећи и који као да је могао да значи само тоталну обавезу или тоталну срамоту: или палити немачке камионе, пуцати на Космајца, штампати и расту= рати Пролетер и Глас, организовати пребацивање људи на ослобођену територију, или бити саучесник џелата, сарађивати у Српском Народ у или пити пиво пред каваном на Теразијама, под обешеним таоцима...

Али године су пролазиле, и живот је, кроз стотине хиљада личних живота, захтевао своје право, пробијао се кроз грозу и

насиље својим најмоћнијим оруђем, натоном за самоодржање,