Наша књижевност

396 Е – Књижевност

нагонском потребом и жељом сваког човека, за хлебом и за топлотом, али и за љубављу и за песмом. Морална мерила, међутим, која сама гола чињеница окупације, сурова и једноставна у својој сложености, поставља свакоме ко је трпи, мерила која као оштра, светла сечива режу људски амалгам једног окупираног града, нису, све до двадесетог октобра 1944 могла престати да делују, и да деле, по тврдим и чистим законима људске савести, пред одговорношћу од које нико не може да се изузме, да побегне, да- деле све становнике тога града на оне који су се, мислећи да тиме спасавају свој сопствени живот, ставили у службу смрти и нај оне који су остајали на страни живота, тојест слобаде, који су били спремни да жртвују свој живот, и хартвовали га, у служби слободе, тојест живота. Један колективни доживљај тако страшних размера, тако опак и проклет у свим својим видовима, као што је била хитлеровска окупација Београда, није дозвољавао ниједном члану колектива који га подноси да се из тог колективнот подношења себично изузме, илузорном неутралношћу, па чак ни пасивношћу, јер друштвене и националне драме тако сурове и тако недвосмислене не допуштају никоме од оних који су фатално укључени у њихов крвави развој да не буде посредни саучесник у злочину ако хоће да му остане само неутралан сведок. У овом конкретном случају, окупацији као фак= тору који сваког ставља пред једну шримарну моралну дилему пред којом се не може сакрити, треба још: додати и чињеницу Народноослободилачке борбе која је морала још пооштрити троблем савести који се постављао за нас који смо живели под окупацијом. -

Ја гледам, у сећању, окупирани Београд, гледам га у тој фази његове хаотичне и не увек славне историје, и не умем да му сагледам право лице, да уочим прави, пред историјом коначни "израз тог лица и не усуђујем се да донесем макакав одређени суд о њему. Београд 27 марта, то је онај исти Београд у коме су диверзантске акције почеле одмах по доласку Немаца, то је онај Београд у коме је, све до пуног размаха оружане борбе у Србији, куцало срце Комунистичке Партије, то је онај Београд који је илегалном револуционарном раду партиске организације давао подршку без које би тај рад био незамишљив, то је Београд из кога је пошао први, главни талас Народног устанка и Револуције, то је Беопрад из чијег се бића као песма извило блиставо, величанствено херојство оних који, светла чела пред плотуном крвника, нису изневерили највиши појам националне части и људског достојанства, то је онај Београд који се неоспорно показао солидаран и храбар кад је требало помоћи, у последњим месецима окупације, заточеницима у такозваном „партизанском логору“... Али крај тог Беопрада живео је у Београду и онај други. Беопрад, Београд коме је пре Рета владајућа каста, као што је то неизбежно било, дала свој жиг. Када су 1941 године