Наша књижевност

Маргиналије > 397

хитлеровске трупе умарштирале у Београд, материјално и морално разривен терористичким бомбардовањем, оне су, без борбе, умарширале у престоницу краљевине. У престоницу краљевине, то значи у један Београд коме је владајућа великосрпска београдска монархистичка каста донекле неизбежно давала своје обележје, обележје седишта и средишта оне реакције чији војни, политички и административни апарат није уопште могао, пред лавином хитлеровске моторизоване најезде, учинити ишта друго него оно што је и учинио: капитулирати и ставити се у службу окупатору. Београд је био и то: седиште и средиште владајуће класе, владајуће касте, и када су Немци у њему загосподарили, тојест када је почела она фаза историје Београда која се у његово паћеничко ткиво зарила као неотклоњиви, трајни, отровни ујед окупације, апарат краљевске надмоћи властодржаца природно се растворио да би у себе примио апарат окупационих власти, да би се са њим стопио, изједначио. Непријатељ народног Београда у самом Београду, тај не_ мачко-недићевски апарат терора и преваре (коме је читава она гнусна мистификација Драсшине четничке „југословенске воје ске у отаџбини“, уз припомоћ радио-Лондона све до 1948 године, | помогла да се још дубље, још продорније наметне у своме пелат= ству, у својој језивој великосрпској. демагогији, у својој крвавој лажи), тај апарат који је узурпирао српско име, ма колико да се његова разгранатоср и корозивно дејство политичке збрке коју је око себе штирио не могу потцењивалти, није, наравно, представљао доминантни израз окупираног Београда, иако је, и баш зато што је израз доминације над Београдом. Вољно робујући хитлеровцима, као слепо и прљаво оруђе њиховог поробљавања, недићевеко-четнички апарат, ма колико да је био дубоко заштао, продро у болно, рањаво тело поробљенота града, преко свих оних који су му, непосредно или посредно, свесно или несвесно, служили као егзекутива или као политичко-пропатандни медиум (од Вујковића до Лазице Марковића), није представљао стварни лик окупираног Беопрада, на који је био притиснут као тврда, кељудска маска, али је морао допринети да се слика Београда изобличи, да се скрију патетичне црте једне вароши која је за све то време окупације била жртва, увек, па и онда када је, сметшећи се или чак смејући се, покушавала да себе завара да то није, која је толико пута била јунак, па и онда када је певала, и баш онда када је певајући гледала, непомућеним очима својих бесмртних младих хероја на губилишту у Јајинцима, нетремице гледала смрти у очи. Морало је бити да је слика Београда под окупацијом била не само крвава, него и нејасна и мут= на: рразгранатост недићевског „државног“ апарата, са читавом оном машинеријом сарадње и полу-сарадње са окупатором која је — то треба храбро признати — и у окупираној Србији као и У „независној држави“ Хрватској, као и у читавој покореној