Наша пошта

Бр. 11.

БЕОГРАД, НОВЕМБАР 1926. ГОД.

Н

СТРУЧНИ ЛИСТ ЗА ПОШТУ, ТЕЛЕГРАФ и ТЕЛЕФОН.

Власник и уредник МИЛАН Л. ПАВЛОВИЋ, управник поште.

Г

По старом закону о чиновницима грађанског реда, годишњи одмор, као такав, није био предвиђен; чиновници и државни слу· жбеници уопште могли су по том закону добити одсуство ради каквих личних или породичних потреба или ради лечења, али ради одмора га нису могли добити. У овом погледу нови Закон о чиновницима и осталим државним службеницима грађанског реда представља известан напредак. Као што је познато, члан 109 о-

О Ф

вога закона гласи: Државни служ-'

беници имају сваке године право на одмор«, па је, у. допуну ове одредбе, још прописана дужина овога одмора према годинама службовања. Право на годишњи одмор немају контрактуални службеници и дневничари (чл. 130). Према коментару под 1 уз члан 109 надлежни старешина пушта чиновнике на овај одмор према службеној могућности свога надлештва», И одмах за овим у том се коментару спомиње распис бр 89 из ПТ. Весника за 1924 годину.

И сад имамо овакву ситуацију: док члан 109 Закона о чЧИнОвНицима даје свима државним службеницима ничим неограничено право на годишњи одмор, дотле коментар или управо сама стварност

одмо

намеће овом праву извесно ограничење. То ограничење је у »службеној могућности (дотичног) надлештва». Шта значи ова службена могућност: Ево шта значи: старешиина надлештва, према упутствима из поменутог расписа бр. 89, мора да се постара да начини такав распоред рада, да служба, приликом одмора неког службеника из његова надлештва — не осети одсуство тога службеника т. ј. рад у надлештву треба и тада да тече онако као да је тај службеник на свом месту. Али док је у поштама где има више службеника, са више или мање напора, могућно извести овај захтев, дотле у поштама у којима ради само један чиновник нема могућности да тај чиновник иде на одмор, а да пошта ипак функционише.

Наше уредништво је примило многобројна писма у којима се овакви чиновници жале, да нису могли искористити своје право које им даје члан, 109 Закона о чиновницима.

Према овоме изгледа да надлежни у оваквим случајевима само слежу раменима и цеде кроз зубе оно вазда спасавајуће «немогуЋно»; ништа није учињено да се у оваквим случајевима заинтере-