Наша пошта

САВРЕМЕНИ ЗАКОН 115

Како у Србији тако је било и у Дрној Гори. «Народна мисао», у Никшићу, 10. ХП. 1906, публиковаше глас протеста п. т. струке:

„И. т, струка не може да живи са законом о Телеграфу од 1870 год. од којега се налази један једини примјерак у фиоци министра унутрашњих дјела. — Она потребује савремени закоч, којим би све потребе струке блле свестрано обухваћене, а реформа прибрана с обзиром на опште стање ствари и прилика, које у струци владају. Само такав закон дао би право истинско уређење, са којим 6л струка напредовала и развијала се У духу времена и новијих потреба. У противном, уређење би било туђе, те би служило као камен спотицања даљем развитку.

„Сиротиња је плодна мајка слабости, биједе и преступа“ (Бекл). Пошта и телеграф дали су нам овијех примјера, те ћемо и рећи да све злоупотребе, које се дешавају напошти и које, нажалост, доста често узнемираваху државу и јавно мњење — бијаху пошљедица недовољне материјалне награде — уз општу неуређеност и слабу савјесност појединаца. -—— А помислимо ка «ва су муке морали парати савјесни поштари под теретом слабе материјалне награде, и љаге коју на струку бацаху недостојни органи, који злоупотребљаваху повјерене им аманете — благо, које им кроз руке пролазаше.

Ово нас учи да треба злу стати на пут и с тога краја, те и материјално обезбједити пошт.-телегр. особље, дајући му пристојне плате у сразмјери са онијема осталијех државних чиновника — њима равнијех по класи и положају. Јер, доданас, они се овом саразмером користише само онда, ако је појединац, чијом заштигом, напуштао овај позив, па пријешас у благо скровиште — које друго држ. надлештво. Тада би се поправила неправда, која се одавна чинила овом реду чиновника а уједно задовољили правични захтјеви цијеле једне струке, чији органи врше тешку службу скопчану са превеликом одговорношћу: за један часак непажње може да наступи потпуна пропаст једног чиновника, а уз то сувишно радно вријеме и службени часови мимо осталијех држ. чиновника. — Ово су једини чиновници у земљи који раде идању и ноћу; они се ни о Божићу не одморе! Ми их вазда видимо уморне, и онда, кад се ми сви веселимо и угодно одмарамо, онп тада понајвише раде и тада за њих бивају најтежи часови!

— Неколика луксуза на платама некијех државних чиновника довољна би била да покрију материјалне жртве за уређење цијеле струке! Јест, али, као да се не рачунаше да уређење пошта популарише државника,

— Не подижемо себично гласу корист поштара и телеграфиста, само кажемо да није разлог,да и даље остају пасторчад међу чиновницима, јер не заслужују то, и да лични мотиви нестану. Свој глас подижемо у корист п. т. саобраћајне установе, како бисмо у њој добили поуздано средство, које нам је тако потребно, као што сви знамо, на тешком и дугом путу цивилизовања и напредовања, и како би савјесно било обезбијеђено огромно лржавно и народно благо и свето очуване највеће тајне, које се повјеравају и иду преко руку њенијех органа — п. т. службеника...“

Онда млади чиновник, написао сам и потписао овај чланак. Сећам се како се Г. Министар бранио у Скупштини.

Београдска штампа даваше одјек тога, на пр. Вечерње новости:

«У Црној Гори осећа се јак покрет међу поштарима и телеграфистима за препорођај струке. На 60 потписника поднели су апел министру и траже своју реорганизацију. Од надлежне стране обећава им се исто онако као при Богу и нашим поштарима и телеграфистима. Услед овога «Народна мисао» донела је један дуг и веома симпатичан чланак «Наша пошта и телеграф», са потписом П. Шоћа, чиновника Мин. иностраних