Наша пошта

230

положаја, који су равни положајима судија, професора, начелника среских, итд. |

Кад је реч о ђацима-свршеним матурантима, овде ћу навести и ово. Наша је струка позната као струка која је омогућила многим својим службеницима да, служећи у њој, заврше студије на коме факултету. Противу тога ми никада нисмо ништа имали. Годило нам је да смо појединцима могли да пружимо користи, јер смо тиме доприносили напретку заједнице. Не мислим, дакле, да младим људима који би свршили п. 1. школу, после њеног завршетка у том погледу треба ставити нека ограничења. Прво зато што верујем, да више не постоји разлог да нашу струку напуштају службеници чим им се за то да погодна прилика, пошто су сад и они награђени онолико, колико и службеници осталих струка. Сем тога ја верујем да ће они у будуће остајати у струци још и зато, што ће развијањем наша струка давати могућност својим истакнутим и способним службеницима да се у њој нађу на бољим водећим положајима, но што им то могу пружити друге струке. Зато бих овде ставио други један предлог. Желео бих да од наших будућих п. т. службеника поште, које у њима много оскудевају, имају бар за прво време што више користи. То би се, мислим, постигло на тај начин, што би се у правилник о п. т. школи или у конкурс предвидело , да су ученици п. т. школе, после, завршених испита, дужни да раде по поштама неколико година, па да тек после тога времена могу одлавити на рад у Дирекцијама или Министарству. Не значи да се на овај начин они хоће да спрече у полагању кога испита, или допунских испита ва каснији прелазак у коју административну, рачунску или др. службу. Нека полажу све испите, али нека и мимо тога буду обавезни да у пошти прослуже одређени им рокпа тек после тога користе своје дипломе или уверења о поло. женим испитима. Због тога неће ништа изгубити. НапротивУколико боље буду познавали послове поште, утолико ће касније бити способнији да отправљају нове послове, јер су они сви у вези са радом п. т. службеника.

Што се тиче наставника, у новој п. т. школи било би двојаких: сталних и хонорарних. Сталне би наставнике, пре почетка школске године, одређивала Пошт. управа из редова својих чиновника. Њихова би звања била почасна, те према томе за рад у школи не би примали никакву новчану награду. Једино што би Пошт. управа овим наставницима дозволила било би то, што би били ослобођени свог канцеларијског рада, да би се свим својим бићем посветили школи и дали себи труда да подмладак, који им је поверен, за одређено време теориски и практично савршено спреме. Овако одређене наставнике Пошт. управа би могла да смени по њиховој оправданој молби, или по кривици, која би их онемогућила за положај који су дотле заузимали.