Наша пошта

147

„које би питање уредбе схватило као питање свога опстанка, као питање свога стручног и моралног ауторитета, да своју уредбу живо и ефикасно спроведе кроз разне инстанце и оживотвори је. Разумљиво је, да је једно Министарство страног и великог ресора сувише и првенствено заузето пословима свога ресора Али у томе је наша коб. Ми осећамо да смо на другом, на трећем месту. Али исто тако осећамо да смо баш ми, п. т. т. службеници и функционери својом дужношћу и високом свешћу о најпречим потребама наше струке, најпре и највише позвани да се бринемо о интересима наше струке ако други то не стижу. На своме челу непосредно, ми имамо такође функционере којима је изрично додељена дужност у старању да се овакви крупни, тако важни и хитни послови што пре свршавају. Особље се пита у свакодневном општењу, јесу ли они учинили и предузели све што могу, да се уредба што пре приведе крају. Кад се зна какви се крупни у важни послови у овој земљи, кад некоме треба и запне, — тако рећи за ноћ свршавају, човек са неверицом и неразумевањем гледа ову очајну спорост и неактивност и пита се, какви су све узроци томе. Зна се толико да се уредба шета од Понтија до Пилата и намеће се свима утисак да јој се не при„даје важност ни пажња коју она заслужује или да се чаки не жели да она дође на свет. Није на жалост ни доста ни довољно што особље дању и ноћу предано истраја на својој дужности. Није довољно ни што понеки стручњаци и управљачи наши, напорима који су често пута за дивљење, напорима живаца и мозга у једном омађијаном кругу гледају да некако саставе крај с крајем. Све то није доста, јер се при свем том само стоји на истом месту. Млин клепеће али брашна нема...

Жели се основна, почетна организација; жели се основа -за- модеран п.т.т. саобраћај. Жели се уредба; жели се појединачна организација струке, правилници, прописи, упутства, савремени, сређени, прецизни за службу техничку, телефонску, телеграфску и поштанску, А ако те основе нема у виду уредбе и савремених правилника, ово друго је само отаљавање текућих послова, слабо организованих, али напретка нема. Да, напретка! То није једна празна реч. То је једна потреба. То је потреба наше државе и нашег народа. То је напосе потреба свију нас службеника ове струке. Неће се ваљда о ту потребу оглушити они којима је дато да п.т.т. струку воде. Јер најзад чему личи ово наше таворење, овај рад без полета, овај наш уски, ограничени, минимални стручни живот, без вишег циља, без једног истављеног иде·ала, коме треба тежити и. који треба постићи. Дајте уредбу, добру организацију, поделу рада. Дајте „примера, Проломите. лошу, спору администрацију. Дајте дела