Наша пошта

260

воде већ три године веселу п. т. т. струку, јер и тако, она на свим својим путевима срета многе и разне тешкоће, а са овим помагачима од првог сусрета њен вођ није имао много среће, па није ни право да они мау чему сметају. И ти људи, који су провели цео свој век у струци, доиста би то и учинили да их је умео неко убедити, да је нових стручњака пут ра ван и прав, да је њихов програм и план заиста тако добро смишљен, вредан и здрави да само још они сметају па да га у потпуности изведу... Али, на жалост, тако није било. По мишљењу тих људи, у гломазној, сложеној и замршеној апаратури п. т. т. струке није се доданас још нико могао снаћи. То се види ка први поглед и познаје по томе, што под невештом руком, та велика и сложена машина сва шкрипи и пуца, а особље, несигурно и незадовољно стење. И ко не види у п. т. т. струци Потемкинова села, тај се љуто замерио и за њега — нема места у струци, макар он у њој и више знао и боље видео и оседео гледајући, како нестручни почињу реформе струке наопако.

Наша Пошта, која није у вољи некоме, без обзира на то што је пензионисан и други њезин уредник, као слободно гласило струке и особља неће престати да излази, већ напротив, она ће тек сад развити своју пуну делатност. И нека знано буде, свима којих се тиче, да ћемо ми, из Наше Поште, без срџбе игњева, први похвалити сваку добру ак“ цију на путу рефорама у правцу прогреса, и исто тако, као и досад, слободно и неустрашиво бранити интерес и права струке и особља и нећемо накоме допустити: да у циљу самохвалисања експлоатише дивне успехе свакидашњег рада нашег поштеног, вредног и неуморног п, т. т. особља...