Наше Приморје : слике и утисци с Приморја

ПЛАНИНСКИ ЗАЛИВ 157

је доба наши „Морлаци , као млетачки измећари, упадали у област личког Мустај-бега.

Приморски крај је на овом месту, као што је лако замислити, у највећој мери оригиналан, али чим пароброд превали Ждрело, те из мора новиградског заиђе у Зрмању, све што је путник дотле гледао мора сместа да ишчезне испред његових очију и њетове маште, јер је сву његову пажњу за себе узео јединствен призор кршевитих обала реке, што се сада поступно пред њим ређају и фантастично групишу, као неке кинематографске пројекције у чистом зраку. Ушће Зрмањино прилично је широко, али се убрао сужава и постаје теснац (водени продор), оперважеп високим црвенкастим литицама. Стене се те спуштају стрмо у воду, и њихов је видик напросто импозантан. Човек тако путује пеколико километара, прелазећи непрестано из изненађења, у изненађење. Понекад му се чини као да је ступио у камену котлину, из које неће никако бити излаза. Наједаред у даљини, на дну котлине, пукне нов теснац и слика се, као по чуду неком, напрасно предругојачи и бојом и обликом: до мало пре црвенкасте хриди и пећине постају тмасте, са погдекојим бусићем зелене шумарице. Не треба ни помињати да је игра светлости по тихој и зрпаласто)ј површини морској, кад је она у истини тиха, по својим сфектима, јединствена. Огромне литице што нас окружују, својим непомичним громадама, у неком су чудном коптрасту са житком, а каткад богме и непоузданом стихијом, у којој се вечито огледају. "Оне стоје непомичпе и гледају како се таласи по реци загоне, а понекад су те огромне пећине и мукли „сведоци људске борбе и људских победа над суровом и немилостивом природом.

„Отоји гора до сињега мора, Крш до крша, камен до камена, Залива их бесна морска пена..." Али сам ја јесенас, пловећи уз дЗрмању, имао „двоструку погодност, што је време било прекрасно,